Tražite Simi (Symi) iskustva i želite da otkrijete jedno od najlepših i najfotogeničnijih ostrva Grčke? Symi je malo ostrvo u Dodekanez arhipelagu, poznato po neoklasičnoj arhitekturi, pastelnim kućama i jednoj od najlepših luka u Egeju.
Ostrvo Symi u Grčkoj nesumnjivo je jedan od najlepših ostrva Dodekaneza, a mnogi se odlučuju vratiti ovde iz godine u godinu. Često ga zovu „Ostrvo iz bajke“, a zaista je slikovito, kao da se u luci kuće pastelnih boja penju na obronke. Na Symiju se nalaze kuće pod zaštitom države i fasade se moraju osvežiti farbom na svakih nekoliko godina. I upravo to doprinosi autentičnosti ostva. Kućice iz bajke pastelnih boja, ukrašene cvećem , brojni kaktusi u uličicama, mali manastiri i fantastični pogledi nateraće vas da se zaljubite u Symi na prvi pogled.
Nekada se na Symiju živelo od izronjavanja sunđera, ali je navodno Černobiljska katastrofa dovela do razređenja populacije sunđera. Upravo na Symiju je napravljeno prvo ronilačko odelo koje je znatno olakšalo potragu za sunđerima jer se to tada ronilo na dah i nažalost mnogo ljudi nikada nije izronilo na površinu. Jedan takav primerak odela možete videti u čuvenoj prodavnici sunđera. Upravo ovo odelo korišćeno je prilikom snimanja čuvenog filma “ Veliko plavetnilo“.
Stanovnici Symiju oduvek su bili vešti pregovarači čime su uspeli da izbegnu razaranja ostrva. Možete primetiti da ostrvo dosta izgledom podseća na Amalfi a za to je zasluženo prisustvo Italijana sve do 1948.godine kada je Symi vraćen Grčkoj.
Prilikom iskrcavanja na Symi pažnju će vam privući toranj iz 1890.godine koji predstavlja imitaciju Big Bena. Ovaj toranj “ Clock Tower“ je poklon Symiju od porodice Petridres koja je prilikom posete Londonu bila toliko impresionirana da je poželela isti ma svom ostrvu.
Symi nema peščane plaže, uglavnom samo šljunkovite plaže i stene. Najbolje uvale za kupanje su Gialos, Marathounda, Nanou i Disalonas. Svi se nalaze na istočnoj obali, a do njih se može doći brodom iz luke Yialis. Nanou je najpopularniji. Plaža Emborio leži u uvali kristalno čistog plavog mora. Plaža nije ništa posebno, ali tamo je konoba i vlada tišina.
Na ostrvu Symi nalazi se poznati manastir Panoramitis, posvećen Arhangelu Mihajlu i ovo je drugi po važnosti manastir u čitavoj grupi Dodekaneza. Na ulazu u manastir dele marame za sve koji nisu propisno odeveni, pa se možete ogrnuti. Manastir takođe ima bogatu biblioteku vizantijskih rukopisa koji datiraju iz 16. ili 18. veka.
Kaže se da žene na Symiju imaju najlepše noge, a na tome mogu da zahvale mnogobrojnim stepenicama koje ćete videti na ostrvu. Na ostrvu se tradicionalno održava festival od 1995.tokom letnjih meseci koji zapravo slavi grčku kulturu i predstavlja spoj moderne i klasične muzike i mnogo plesa. Kalistrata je naziv za 375 kamenih stepenica Koje vode od Jalosa, donjeg dela sela, do njegovog gornjeg dela – Horio.
Brojni kafići zarobljeni u hladu bogatih nadstrešnica, iznenađenja koja čekaju iza svakog ugla, bezbroj živopisnih uskih ulica kojima vijugate istražujući grad, lica nasmejanih meštana je samo deo onoga što vas čeka iskrcavanjem na ovo bajkovito ostrvo na kome su kućice izgrađene u neoklasičnom stilu . Na Symiju vas čekaju kristalno čiste šljunkovite plaže i mnogo mira,tišine i uživanja u čarima kojima ovo ostrvo obiluje.
Ono što svakako izdvaja ovo skriveno ostrvo je spokoj. Imate osećaj kao da izranja iz njega i čeka da ga upiju radoznali turisti koji zalutaju u potrazi za rajem.Ko jednom krene na potovanje do ostrva Symi koje zrači hedonizmom, neminovno želi da se vrati. Symi vam se prosto uvuče pod kožu i ureže u srce.
Tražite informacije o izložbi “Čarobna Milena” i iskustvu posete Domu Jevrema Grujića u Beogradu? Ova izložba posvećena je jednoj od najznačajnijih srpskih umetnica – Mileni Pavlović Barili, a postavka se nalazi u jedinstvenom muzeju koji spaja istoriju, diplomatiju i umetnost.
Dom Jevrema Grujića predstavlja spomenik kulture u duhu neorenesanse i neobaroka. Prolaskom kroz vrata ove kuće, zakoračili ste u prošlost,avangardu i tradiciju. U prostranim salonima tokom 19. i 20. veka organizovani su brojni balovi koji su okupljali elitu tadašnjeg vremena. Neki od redovnih posetilaca Doma Jevreme Grujića, bili su kraljica Marija Karađorđević, Paja Jovanović, Jovan Dučić, Milan Rakić i drugi.
Upravo ovde, pod ovim krovom potpisan je tajni ugovor između Srbije i Bugarske 1912.godine koji se ticao oslobađanja Južnih Slovena a na kome je kasnije zasnovan Balkanski savez. Dom Jevrema Grujića nalazi se u Svetogorskoj ulici 17 u Beogradu a sagrađen je 1896. godine po projektu poznatog beogradskog arhitekte Milana Kapetanovića. Ujedno predstavlja i prvu zgradu koju je zaštitio Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda, odmah po osnivanju 1961. godine i jedinu članicu Evropskog udruženja istorijskih kuća. Ova jedinstvena kuća-muzej čuva umetničku kolekciju sakupljanu tokom dva i po veka tradicije jedne diplomatske porodice.
U Martu 2019.godine imala sam priliku da posetim ovo predivno kulturno i istorijsko zdanje u okviru čajanke koju je održala naša uvažena novinarka i blogerka, Branislava Antović . Izložba je organizovana u čast proslave 109 godina od rođenja ove srpske ali i svetske umetnice. Uz stručno vođenu izložbu, imali smo zadovoljstvo da se upoznamo sa radom naše čuvene slikarke Milene Pavlović Barili. Rođena je u Požarevcu 5. novembra 1909. godine kao dete umetnika (otac Bruno Barilli bio je poznati italijanski pesnik i kompozitor, a majka Danica Pavlović studirala je umetnost). Milena je još u svojoj ranoj mladosti izražavala zainteresovanost i talenat za umetnost. Studirala je slikarstvo u Beogradu i Minhenu a zatim usavršava i nastavlja svoju slikarsku karijeru u evropskim prestonicama poput Londona, Pariza i Rima.
Prva izložba Milene Pavlović Barili održana je u Beogradu, da bi zatim usledile izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu i Njujorku. Na izložbi u Vašingtonu upoznaje Roberta Tomasa Astora Goslina i udaje se za njega. Svoj stil menjala je nekoliko puta tokom svoje kratke ali bogate karijere. Njeni početni radovi odisali su senzibilitetom i realnošću dok se poslednja faza njenog stvaralaštva vezuje za njen boravak u Americi, kada se u njenim radovima može osetiti prisustvo nostalgije za Srbijom. Milena je takođe pisala pesme na italijanskom i francuskom jeziku a radila je i ilustracije za poznate časopise kao što su Vogue, Glamur, Harpers Bazar itd. Milena je 1944. pala sa konja i tom prilikom je povredila kičmu usled čega je nekoliko meseci provela u gipsu. Smatra se da je uzrok njene smrti iznenadni srčani udar. Umrla je 6. marta 1945. godine u Njujorku, sa samo 36 godina, ostavljajući iza sebe bogatu karijeru. Nakon 4 godine od njene smrti, urna je položena 1949. godine na groblju za strance u Rimu.
Nakon odlične izložbe napravili smo predah uz čaj i zasladili se čuvenom tortom kraljice Natalije. Kad god bi kraljica došla u posetu Domu Jevrema Grujića, spremala se njena omiljena čokoladna torta, po originalnom receptu iz 1885.godine. Natalija Obrenović smatrana je najlepšom ženom svog vremena, bila je omiljena u narodu i bila je rusko-moldavsko-rumunskog porekla.
U svom kratkom i tragično okončanom životu, Milena je uradila mnogo i ostavila iza sebe bogatu zbirku svojih slika. U rodnom Požarevcu nalazi se galerija koja nosi njeno ime, čuva preko 900 njenih dela kao i lične predmete i fotografije. Milena je osvojila i osvaja mnoga srca. Milena je bila i ostala čarobna.
Neki od vas su se već vratili sa letovanja, neki upravo uživaju pored mora, a neki — među kojima sam i ja — tek broje dane do polaska. Za mene letovanje nikada ne počinje tek kada stignem na plažu. Ono počinje mnogo ranije: uz prvu kafu i potragu za destinacijom, biranje letnjih haljina, kupaćeg kostima, torbe i peškira za plažu, krema za sunčanje, knjiga, pa čak i boje gel-laka za manikir i pedikir.
Za mene letovanje ne počinje na aerodromu. Ne počinje ni u trenutku kada spustim kofer u hotelsku sobu, otvorim vrata terase i prvi put ugledam more.Moje letovanje počinje mnogo ranije.
Počinje jednog sasvim običnog jutra, uz kafu, otvoren laptop i nekoliko stranica turističkih agencija. Počinje onom malom euforijom kada prvi put izgovorim:
„A gde bismo mogli ove godine?“
Od tog trenutka nešto se u meni promeni. Možda sam još uvek kod kuće, možda je napolju hladno ili kišovito, ali deo mene već putuje. Zamišljam tirkizno more, skrivene uvale, lagane haljine, miris kreme za sunčanje, knjigu u torbi i večernje šetnje ulicama nekog mediteranskog grada.Zato za mene planiranje letovanja nije još jedna obaveza koju treba završiti.To je posebno putovanje duše koje počinje mnogo pre samog polaska.
Sve počinje potragom za pravim osećajem
Kada biram destinaciju, ne tražim samo slobodan hotel i odgovarajući termin.
Tražim osećaj.
Želim da vidim boju mora. Da saznam postoje li male uvale, borovi, stari grad, luka, šetalište ili mesto na kojem se uveče može sesti na večeru bez žurbe. Zanima me da li destinacija ima priču, istoriju i nešto što mogu da istražujem kada poželim da se odvojim od ležaljke.
Volim da odmorim, ali ne želim samo hotel, bazen i plažu.
Želim da ujutru krenem u šetnju dok grad još nije sasvim budan. Da zavirim u stare ulice, pronađem malu crkvu, pijacu, tvrđavu ili kafe iz kojeg se vidi more. Da se vratim u hotel puna utisaka, a zatim ostatak dana provedem sa knjigom na plaži.
Moja idealna destinacija mora da spoji dva sveta: mir potreban telu i priču potrebnu duši.
Zato kod mene izbor letovanja ponekad traje dugo. Otvorim desetine stranica poznatih i proverenih agencija za putovanje, gledam mape, čitam utiske, proveravam udaljenost hotela od plaže, grada i izleta. Nekada se zaljubim u destinaciju, a onda shvatim da hotel nije ono što tražim. Nekada pronađem savršen hotel, ali mesto nema večernju šetnju koja mi je toliko važna.
I tako tražim sve dok ne ugledam nešto zbog čega pomislim:
„Da. Ovde mogu da zamislim sebe.“
Moja check-lista za izbor destinacije
☐ Kakve su plaže i boja mora? Sobe i pogled? ☐ Ima li manjih uvala i prirodnog hlada? ☐ Postoji li mesto za večernju šetnju? ☐ Koliko je hotel udaljen od plaže i centra? ☐ Da li hotel ima ležaljke i suncobrane uključene u cenu? ☐ Postoje li zanimljivi izleti, stari gradovi ili prirodne lepote? ☐ Kakvo je vreme u terminu putovanja ☐ I najvažnije: da li me ta destinacija raduje u datom trenutku?
Poslednje pitanje nije praktično, ali je često presudno.Jer nije svako lepo mesto pravo mesto za nas u tom trenutku.
Biranje letnjih haljina je deo putovanja
Kada je destinacija konačno odabrana, počinje sledeći ritual: letnja garderoba.
Tada iz ormara izvlačim haljine koje skoro čitave godine čekaju svoj trenutak. Lagane, lepršave, šarene, one koje ne traže mnogo razmišljanja. Haljine koje se obuku preko preplanule kože, uz sandale, minđuše i torbicu, pa ste spremni za večernju šetnju.
I tada shvatim da moje letovanje nije počelo tog jutra.
Volim letnje haljine zato što u sebi nose neku posebnu lakoću. U njima kao da hodamo sporije. Ne žurimo. Ne razmišljamo o slojevima garderobe, jaknama i obavezama. Dovoljno je da ih obučemo i prepustimo se večeri.Ponekad kupim jednu novu haljinu pred putovanje. Ne zato što nemam šta da obučem, već zato što je i ona deo iščekivanja.Dok je probam, već je ne gledam samo u ogledalu.Vidim je u kamenoj ulici nekog grčkog sela. Na večeri pored mora. Među bugenvilijama. Na fotografiji koja će me mnogo godina kasnije vratiti u taj trenutak.
Novi kupaći kao prva najava leta
Priznajem: čak i kada već imam nekoliko kupaćih kostima, pred letovanje volim da pogledam nove modele. Novi kupaći nije uvek potreba.Ponekad je jednostavno obećanje leta.
Biranje boje, kroja i detalja odmah me odvede nekoliko nedelja unapred. Već zamišljam prvo jutro na plaži, sunce koje još nije jako, hladan ulazak u more i onaj osećaj kada shvatimo da su svakodnevne obaveze konačno ostale negde daleko.
Uz kupaći dolaze pareo, ogrtač ili lagana košulja. Nešto što mogu brzo da obučem kada krenem po kafu, ručak ili u kratku šetnju pored mora.
To su male stvari, ali upravo one počinju da stvaraju sliku odmora koji dolazi.
Torba za plažu – moj mali pokretni svet
Torba za plažu je posebna priča.Volim velike torbe od platna, slame ili prirodnih materijala. One koje izgledaju kao leto čak i kada su još uvek prazne.A moja nikada nije dugo prazna.
U nju treba da stanu peškir, krema za sunčanje, voda, naočare, telefon, maramice, gumica za kosu i knjiga. Ponekad i rezervni kupaći, mala torbica za novac ili nešto za grickanje.To je moj mali pokretni svet koji svakog jutra nosim do plaže.
Šta se nalazi u mojoj torbi za plažu
☐ Peškir ☐ Krema za sunčanje ☐ Naočare za sunce ☐ Flašica vode ☐ Gumica ili šnala za kosu ☐ Vlažne i papirne maramice ☐ Mala torbica za novac i karticu ☐ Telefon i slušalice ☐ Knjiga
Naravno, volim i lep peškir za plažu.
Nije važno da li su na njemu flamingosi, školjke, palme ili ime mesta koje sam posetila. Kada ga raširim preko ležaljke, osećam kao da sam napravila svoj mali kutak pored mora.
Odlazak u knjižaru – moj omiljeni ritual pred more
A onda dolazi deo kojem se možda radujem najviše.Odlazak u knjižaru. Knjigu za letovanje gotovo nikada ne kupujem usput. Za mene je to poseban ritual. Volim da odvojim vreme, polako prolazim između polica, gledam korice, čitam opise i zamišljam koju priču želim da ponesem sa sobom. Često biram knjige čija se radnja dešava na mestu koje posećujem. Obično biram dve, tri knjige.
Jednu laganu, toplu i nežnu. Priču o malom mestu, novom početku, knjižari, pekari, prijateljstvu ili ljubavi. Knjigu koja miriše na leto i uz koju mogu potpuno da se opustim.
Druga knjiga najčešće donosi misteriju, nestanak, tajnu ili ubistvo.
Jer šta je letovanje bez makar jednog dobrog zločina između dva kupanja? A treća često odabere mene svojim lepim koricama u knjižari.
Neke knjige zauvek ostanu povezane sa mestom na kojem smo ih čitali.
Počelo je mnogo ranije, u svim onim malim ritualima kojima sam mu se radovala.
Dovoljno je da kasnije ugledam njihovu naslovnicu i odmah se setim plaže, zvuka talasa, mirisa kreme za sunčanje i hlada pod suncobranom. Setim se tačno gde sam sedela i kako sam se osećala.
Zato knjiga nije samo predmet koji ubacujem u kofer. Ona postaje deo putovanja.
Moja knjiška check-lista
☐ Knjige kupljene pre puta ☐ Obeleživač ☐ Platnena torba za knjige ☐ Malo praznog prostora u koferu za knjigu kupljenu na putovanju
Jer nikada ne znamo kada će nas neka knjiga sama pronaći.
Sitnice koje stvaraju osećaj odmora
Pred putovanje postoje i oni mali rituali koji možda nisu neophodni, ali meni donose posebnu radost.
Manikir i pedikir. Biranje laka koji će izgledati lepo uz sandale. Priprema muzike za put. Oslobađanje memorije na telefonu, jer znam da ću fotografisati mnogo više nego što planiram. Provera foto-aparata/memorije telefona, punjača i slušalica.
Tu je i trenutak kada izvadim kofer i počnem polako da slažem stvari. U stvari moj suprug. On je zadužen za pakovanje od našeg prvog putovanja. Ja samo imam obavezu da stavim sve što nosim na krevet.
Ne volim panično pakovanje poslednje večeri. Mnogo mi više prija da nekoliko dana ranije izdvojim ono što želim da ponesem, pa da postepeno dopunjujem spisak.
☐ Pasoši i dokumenta ☐ Putno osiguranje ☐ Avionske karte i hotelska rezervacija ☐ Informacije o transferu ☐ Novac i platne kartice ☐ Punjači ☐ Prenosiva baterija ☐ Slušalice ☐ Kopije važnih dokumenata u telefonu ☐ Provera težine prtljaga ☐ Manikir i pedikir
Kada je sve spremno, kofer više nije samo kofer.
On postaje mala zbirka budućih trenutaka.
Manikir i pedikir – kada leto stigne i na nokte
Postoji još jedan ritual bez kojeg moja priprema za letovanje nije potpuna: odlazak na manikir i pedikir.
To za mene nije samo sređivanje noktiju pred put. To je nekoliko sati koje odvojim za sebe, trenutak kada sednem, popijem kafu i konačno osetim da se letovanje zaista približava.
Poseban užitak je biranje boje gel-laka.
Da li će ove godine biti nežna mlečna nijansa, boja korala, tirkizna poput mora, sunčano žuta ili klasična crvena? Ponekad poželim i neki mali letnji detalj — školjku, palmu, cvetić, talas, zvezdicu ili nekoliko diskretnih šljokica koje na suncu podsećaju na odsjaj mora.
Možda su to samo nokti, ali meni upravo takve sitnice stvaraju atmosferu.
Dok biram boju, već zamišljam sandale, laganu haljinu, preplanulu kožu i prve korake po toplom pesku. Gledam gotove nokte i pomislim:
„Sada još samo da spakujem kofer.“
Pedikir mi je posebno važan jer leto podrazumeva bose noge, papuče i sandale. Volim osećaj negovanih stopala i urednih noktiju, ali još više volim ceo ritual — mir, kafu, razgovor i tih nekoliko sati tokom kojih ne moram nigde da žurim.
I možda baš tada, dok se gel-lak suši, moja duša već malo otputuje na more.
Iščekivanje je već deo putovanja
Za mene planiranje letovanja nije samo rezervacija, kupovina i pakovanje.
To je način da produžim uživanje.
Putovanje počinje onog trenutka kada prvi put ukucam naziv neke destinacije u pretraživač. Nastavlja se dok gledam fotografije plaža, biram hotel, zamišljam večernje šetnje i izdvajam haljine iz ormara.
Raste sa svakom kupljenom knjigom, svakom čekiranom stavkom i svakom jutarnjom kafom uz otvoren laptop.
A onda jednog dana više ne gledam more na ekranu.
More je zaista ispred mene.
Torba je puna, knjiga je na ležaljci, kofer je raspakovan, a svakodnevni život je makar nakratko ostao daleko.
A kada za vas počinje letovanje? Tek kada stignete do mora ili već onda kada prvi put počnete da ga zamišljate?
Često kažem suprugu: „Hajde da obiđemo nešto iz mog vremena… ili barem iz vremena moje duše.“ Upravo takav osećaj imala sam dok sam obilazila Muzej Henrika Ibsena u Grimstadu i nešto ranije njegovu lekovitu baštu – Ibsens urtehage.
Ibsenov muzej u Grimstadu otvoren je 6. juna 1916. godine, na dan kada je grad slavio svoj stoti rođendan. Ideja nije potekla od jednog čoveka, već od grupe građana koji su još 1909. osnovali Ibsenov komitet, prikupljali novac i borili se da sačuvaju kuću stare apoteke. Zgradu su kupili 1914. godine i poklonili je Grimstadu, verujući da mesto na kojem je apotekarski pomoćnik počeo da postaje pisac pripada ne samo njihovom gradu već i svetskoj kulturnoj baštini.
Dok sam stajala među starim drvenim fiokama, apotekarskim vagama, keramičkim posudama i staklenim bočicama, ponovo sam osetila da je to moj svet. Farmacija iz vremena kada se mnogo toga izrađivalo ručno. Kada je bila spoj biljaka, znanja, preciznosti, strpljenja i radoznalosti. Kada je, čini mi se, imala više duše. Ali kako je jedan od najvećih norveških pisaca uopšte dospeo u malu apoteku u Grimstadu?
Henrik Ibsen rođen je 1828. godine u Skienu, u uglednoj trgovačkoj porodici. Njegov otac Knud bio je imućan trgovac, ali je porodica izgubila nekadašnju ekonomsku sigurnost dok je Henrik još bio dete. Umesto da nastavi školovanje putem koji se očekivao od mladića njegovog porekla, morao je rano da pronađe zanimanje od kojeg će moći da se izdržava. Tako je sa samo 15 godina, krajem 1843. ili početkom 1844, stigao u Grimstad da radi kao apotekarski šegrt kod apotekara Jensa Arupa Reimanna. Prema priči koju čuva Ibsenov muzej, doputovao je teretnim brodom zanimljivog imena „Lykkens Prøve“ – „Iskušenje sreće“. Na sebi je imao odeću sa konfirmacije, a kao prtljag nosio je sanduk pun knjiga.
Originalne naočare i mali susret sa Ibsenom
Među predmetima koje sam fotografisala nalaze se i Ibsenove originalne naočare. Vodič nam je ispričao da su ih muzeju ustupili njegovi rođaci. Tako mali i svakodnevan predmet, a ipak poseban osećaj: gledati naočare kroz koje je svet posmatrao čovek koji će kasnije tako precizno pisati o ljudskim karakterima, tajnama, slobodi, moralu i odgovornosti. Sam muzej otvoren je još 1916. godine, samo deset godina nakon Ibsenove smrti, i smatra se najstarijim muzejom te vrste u Norveškoj. Nalazi se upravo u zgradi stare apoteke u kojoj je radio i napisao svoje prvo dramsko delo.
Gotovo da ne postoji lepši početak jedne književne priče: petnaestogodišnji dečak napušta porodicu, stiže brodom u mali primorski grad i sa sobom donosi knjige, ne sluteći da će upravo tu početi da postaje pisac. Život apotekarskog šegrta Život u apoteci nije bio romantičan. Ibsen je radio mnogo, dobijao sve veću odgovornost i morao da ustaje i tokom noći kada bi nekome bio potreban lek. Iako u jednom pismu nije pokazivao naročitu ljubav prema farmaciji, stekao je ozbiljno znanje iz tog zanata. Nedeljom je šetao brdima oko Grimstada, čitao, crtao i slikao, a kuća apotekara bila je ukrašena njegovim radovima.
Dok sam gledala izlizane radne površine, vagu i bezbroj pažljivo obeleženih fioka, pomislila sam koliko se farmacija od tada promenila. U tim prostorijama lekovi nisu samo izdavani. Tu su se merile sirovine, pravile pilule i mešali preparati. Znanje se prenosilo rukama, mirisima, biljkama i iskustvom. Možda sam se zato tamo osetila tako neobično blisko nečemu što je postojalo mnogo pre mene.
Priča koja me je rastužila
Ibsenove godine u Grimstadu nisu bile samo romantična priča o mladom šegrtu koji noću čita i piše. Godine 1846, kada je imao 18 godina, dobio je sina sa Else Sophie Jensdatter Birkedalen, služavkom iz apotekarske kuće koja je bila deset godina starija od njega. Dečak je rođen 9. oktobra i dobio je ime Hans Jacob Hendrichsen Birkedalen. Ibsen je priznao očinstvo i plaćao izdržavanje sve dok Hans Jacob nije napunio 14 godina, ali prema podacima Ibsenovog muzeja sa sinom nije održavao kontakt.
Moram priznati da me je taj deo priče rastužio. Lako je među starim knjigama, svećama i apotekarskim bočicama romantizovati mladog Ibsena. Ali iza njegove priče ostali su žena i dete, dok je on otišao putem koji će ga kasnije učiniti slavnim. Možemo da razumemo da je bio veoma mlad, siromašan i bez sigurnog položaja. Ipak, razumevanje okolnosti ne briše činjenicu da je dete odraslo bez odnosa sa ocem. U muzeju je Else Sophie predstavljena crvenom siluetom. Nije to njen autentičan portret, već snažan muzejski prikaz žene koja je dugo ostajala u senci priče o velikom piscu. Upravo zato mi je taj deo postavke bio toliko upečatljiv.
Ne upoznajemo samo genija, već i čoveka – talentovanog, ambicioznog, buntovnog, ali nesavršenog i protivrečnog. Mesto na kojem je rođen pisac Početkom 1847. Ibsen je položio stručni ispit kod okružnog lekara u Arendalu i postao plaćeni apotekarski pomoćnik kod novog vlasnika, Larsa Nielsena. Apoteka je tada preseljena u kuću u kojoj se danas nalazi Ibsenov muzej.
Upravo tu je mladi Ibsen, uz posao, privatno učio kako bi se pripremio za dalje školovanje. Čitajući Salustija i Ciceronove govore, upoznao je priču o rimskom političaru i pobunjeniku Katilini. Tako je tokom zime 1848–1849. nastala njegova prva drama, „Catilina“ – priča o pobuni, ambiciji, krivici, ljubavi i čoveku rastrzanom između velikih ideala i sopstvenih slabosti. Delo je objavljeno 12. aprila 1850. godine, u tri čina, pod pseudonimom Brynjolf Bjarme.
Dok sam gledala sto, papir, pero i svetlost sveće u maloj dežurnoj sobi, pokušavala sam da zamislim mladog apotekarskog pomoćnika koji je, nakon dugog radnog dana, ovde stvarao svoj prvi književni svet. U toj skromnoj prostoriji farmacija je polako ustupala mesto njegovom pravom pozivu – pisanju.
U muzejskoj vitrini videla sam jedan od retkih originalnih primeraka prvog izdanja, kako nam je objasnila vodičica. Posmatrala sam požutele stranice i pokušavala da zamislim mladog apotekarskog pomoćnika kako, posle rada i noćnih dežurstava, seda za sto i ulazi u neki sasvim drugi svet. Na tom mestu farmacija nije bila kraj njegove priče. Bila je prostor u kojem je počela da se rađa književnost. U Grimstad je došao da nauči zanimanje. Iz Grimstada je otišao kao pisac.
Ibsenova bašta i koreni nekadašnje farmacije
Nekoliko dana pre posete muzeju obišla sam i Ibsens urtehage, lekovitu baštu koja se nalazi u predivnom parku Dømmesmoen. U njoj rastu vrste biljaka koje su se koristile u medicini sredinom 19. veka – iste vrste sa kojima je Ibsen mogao da se susretne dok je radio u apoteci u Grimstadu. Biljke su raspoređene prema tegobama za koje su se nekada koristile: za kožu, želudac, creva, pluća, srce, bubrege, bolove, grčeve i druge probleme. Dok sam hodala između njih, čitala latinske nazive i prisećala se šta je farmacija nekada bila, ponovo sam se setila zašto sam je nekada toliko volela. Bila je to preciznost radoznalosti. Znanje koje je počinjalo u prirodi. Posmatranjem, proučavanjem, merenjem i stvaranjem. Bilo je duše u farmaciji. I upravo zbog toga su se za mene muzej i bašta spojili u jednu priču: u bašti sam videla odakle su lekovi nekada dolazili, a u staroj apoteci kako su nastajali.
Grimstad je bio tek početak. Ibsen je 1850. napustio Grimstad i otišao u Kristianiju, današnji Oslo, a već 1851. dobio je posao u pozorištu Ole Bulla u Bergenu. Tamo je stekao važno pozorišno iskustvo, bavio se pisanjem, scenografijom, kostimima i radom sa glumcima. U Bergenu je upoznao Suzannah Thoresen, sa kojom se venčao 1858. godine, a naredne godine dobili su sina Sigurda.
Kasnije je sa porodicom otišao u Rim, čime je počeo period od 27 godina provedenih uglavnom u Italiji i Nemačkoj. Upravo tokom tih godina došlo je do njegovog velikog umetničkog i međunarodnog proboja. U Norvešku se vratio 1891. godine.
Umro je u svom domu u Oslu 23. maja 1906. godine i sahranjen je u počasnom delu groblja Vår Frelsers gravlund. Iako je kasnije izrazio želju da ponovo poseti Grimstad, u grad svoje mladosti nikada se nije vratio.
U muzeju i bašti osetila sam nešto posebno… On – apotekarski pomoćnik koji je postao pisac. Ja – farmaceutkinja koja još uvek sanja da jednoga dana napiše svoju knjigu… Možda zato ovo za mene nije bio samo još jedan obilazak muzeja. Bio je to povratak farmaciji kakvu sam nekada volela. Susret sa starim predmetima, knjigama i prostorima koji kao da još uvek čuvaju tragove ljudi koji su u njima radili, sanjali i stvarali. Bio je to mali susret sa vremenom moje duše. I podsetnik da nas zanimanje kojim započnemo život možda ne određuje zauvek. Ponekad je ono samo mesto na kojem, gotovo neprimetno, počinje da se rađa ono što smo oduvek nosili u sebi.
Norveška je zemlja izgrađena na poverenju. To je nešto što me oduševljava. Često dok prolazim ulicama nailazim na rukavice, prsluke, jakne i slično, okačene na drvo ili na ogradu, ko je ima. To su stvari koje je neko izgubio a pronalazač ih okači kako bi vlasnik došao po svoje. Već godinu i po dana mi pažnju privlači žuti prsluk koji visi na ofingeru na drvetu i čeka, čeka vlasnika… Norvežani nemaju ograde ili retko i niske su 0,5m. Ispred kuća ćete naići na biciklove koji leže na travi, robot kosilice, patike ispred ulaznih vrata, električne roštilje, baštenske garniture i ostale ukrase i sve tako potpuno otvoreno i nikome ne pada na pamet da uzme tuđe. Norvežani retko zaključavaju vrata. Jednostavno ne boje se krađa. Iznenadila sam se kada sam srela komšiju koji se vratio iz šetnje i uzima ključ od kola iz poštanskog sandučeta. Rekoh ne bojite se da vam neko može ukrasti auto? NE, kaže zašto bi? Lepo je osećati se bezbedno! Ne misliti da li će vam neko ukrasti bicikl, auto, ući u kući koja je otključana dok ste na poslu itd. Na mnogim mestima imate sa kupiti kafu i uzmete vafle i samo stoji pored tegla da ubacite novac. Ne bi im palo na pamet da uzmu da ne plate. Ono što je tužno da se tome čudimo umesto da se to podrazumeva. Jednom su sproveli eksperiment sa novčanicima. Namerno su ostavljali novčanike sa nešto novca, karticama, slikama porodice u prevozima da vidi koji je nivo poverenja i koliko će novčanika biti vraćeno. Od 20 novčanika, 15 je vraćeno. Ono što čujem od kolega i komšija da nije svuda isto. Tamo gde ima previše stranaca, poverenje je manje. I razumem ih, jer i sami mnogo putuju i doživeli su dzeparoše ili jednostavno čuli pazi se u toj i toj zemlji. Ovde kao nacija medju njima, poverenje jeste veliko. Nadam se da ćemo svi mi koji smo došli ovde da živimo, učiti od njih i usvajati dobre navike.
Norvežani su poznati po tome da drže odstojanje, vole privatnost i postoji simpatična situacija u norveškim prevozima zvana “ Norvežanin- ranac“. Uvek na mesto pored svog stave ranac da niko ne bi seo pored njih.🤣Čak mi je i simpatično jer kad se setim studentskih dana rado bih volela da sam mogla izbeći neke razgovore. 🤣Zato deluju hladno, ne brinu tuđu brigu. Bukvalno možete ići u vunenim čarapama i papučama, niko vas neće pogledati. Nemaju zavese da bi imali što više svetlosti u toku dana i ne gledaju drugima kroz prozor. Često mi se desi da se sunčam na terasi dok komšije kose travu i niko vas ne pogleda, milina. Ipak imam lepa iskustva sa njima. Posle samo mesec dana života u Norveškoj, koleginica me pozvala u šetnju.
Pricala mi je o predivnom Vannspeilet-u kraj fjorda a na samo 200 metara od apoteke, ali od zgrade bazena koja zaklanja plažu, nisam ni znala da je tu more! Tako da sam nam skuvala kafu i ponela termos i čokoladu Kvikk lunsj – njihova čokolada koju nose kao užinu dok šetaju. Pokazala mi je to magično mesto koje sada često posećujem, uživale smo u šetnji i razmenjivale iskustva. Uglavnom o našoj zemlji, o razlikama u svim sverama. Radoznalost je bila obostrana. A zatim sam nedavno srela komšiju tokom šetnje i pitao me da mi se pridruži. Rekoh, naravno! On je starosedelac pa sam tako iz prve ruke čula priče o tome kako je pored mora bila nekada fabrika margarina,pokazao mi izvor sa koga su nekada donosili vodu, morala sam da probam, nestvarno čista voda! I saznala sam da se oko Vannspeileta nalazi spomenik nesretno stradalom dečaku od samo 15 godina koji je iz Orkangera a preminuo je na Utøya – i tokom nemilog napada 22.Jula.2011. Snimljen je film a postoji i knjiga o tom napadu. Ove godine obeležava se 10 godina od tada. Neke priče su lepe, neke tužne, ali mi je bilo zadovoljstvo da čujem nešto zanimljivo od ljudi koji žive ovde.
Nakon 10 dana od dolaska imala sam zakazano slikanje za izradu boravišne dozvole koju vam nakon par dana pošalju poštom na kućnu adresu. Nakon toga, odlučila sam da malo budem turista i zavirim u neke delove grada. Taj dan, osim po šetnji po divnom Trondheimu i sunčanom jesenjem septembarskom danu, pamtim po tome što sam prvi put pobedila strah i sela sama na kafu!
Čula sam da u 12h predivna muzika dopire iz Nidaros katedrale i zbog toga sam odlučila na sednem u kafić ispred iste, naručila kafu i kolač i prvi put sela sama sa sobom. Uživajući u trenutku, začula sam da neko iza mene priča na dobro poznatom jeziku. Okrenula sam se brzinom svetlosti. Kada ste ovde i čujete svoj jezik nakon par dana, nekada prođu i meseci, baš se obradujte. Pozdravim ljubazno devojku. Ona se nasmejala i obradovala, sedela je takođe sama. Došla je u posetu svom momku koji radi ovde. Tako da se moja prva kafa sama sa sobom pretvorila u divan razgovor za nepoznatom devojkom i ulepšala mi dan. 🥰🎶☕Želim vam isto ovako neplanirane i lepe susrete i ostavljam vam kratak snimak muzike iz katedrale. Uživajte!
Kako izgleda prvi radni dan? Zamislite da ulazite u ogromnu apoteku, kao svemirski brod u odnosu na apoteke u Srbiji. Sve same šifre i dugmići, lekovi imaju svoje lokacije, vrteće police, svaka receptura ima svoju stolicu na podešavanje, receptura koja se podešava po vašoj visini, pacijenti uzimaju redni broj, sede i čekaju svoj red. Bez stresa, bez panike, bez požurivanja. Nasmejana lica, 17 novih kolega me dočekalo a ja sam doživela šok! Zašto? Svi pričaju svojim dijalektom! Nisam ih skoro ništa razumela, pitala sam se da li sam učila dobar jezik.
Bila sam uplašena kako ću sada naučiti reči koje ni malo ne liče na “ Bokmål“ koji smo učili, plus stručne reči. Ovde svako mesto ima neki svoj dijalekat. To mi je iskreno najteže palo. Sreća pa su imali razumevanja kada su pričali sa mnom pa su pričali sporije. Ja sam Norvešku doživela kao mešavinu Dzejms Bond filma i FBI. Sve sami zakoni i procedure,šifre, sve on line, morate priznati ogromna promena za nas sa Balkana. Ali jedno po jedno. Savladala sam korake uz pomoć svojih kolega i večno ću im biti zahvalna na tome. Imamo posebnu sobu za pauzu opremljenu kao da ste kod kuće sa svim mogućim aparatima uključujući i mašinu za suđe. Na pauzi imate priliku da bolje upoznate kolege, a i oni vas. Njima je recimo bio zanimljiv moj stil oblačenja, s obzirom da oni nose odeću za kišu, sneg i ranac, nema mode, to mi malo nedostaje. 🤣Oni su vrlo praktični. Želeli su da čuju kako je kod nas, zašto sam odlučila da dodjem, kako mi se čini promena života iz korena. Neke koleginice koriste pauzu da čitaju, štrikaju, rešavaju ukrštene reči, neke da obave kupovinu, odu do lekara, ili banke jer sve radi do 3h. Nije lako, druga je kultura, ali budite ono što jeste i probajte da se uklopite. Ja sam se vodila time da sam ovde došla svojom voljom, nije moja zemlja i trudim se da poštujem sve ovde kao i šansu koju sam sebi izgradila.
Došli smo sa 4 kofera u novi dom. Ključ nas je sačekao u poštanskom sandučetu. Vlasnika nismo ni upoznali jer smo ugovor potpisali on line. Kuća je nova, nenameštena. Znači moramo kupiti sav nameštaj, ali isporuka se čeka 10 – ak dana. Odlučili smo da moramo kupiti dušek na naduvavanje kao privremeno rešenje. Tako da smo na neki način kampovi u praznoj kući čekajući IKEA – u da isporuči sve. 😊 Otišli smo samo da kupimo veš mašinu jer to jedino nismo imali od bele tehnike.
Doživeli smo šok, jer je prodavnica na samo 300 metara od kuće a pošto jel’te nismo imali auto, dostavu mašine smo platili 100e!!! Još uvek sam u šoku. Kasnije smo doživeli šok jer nam je IKEA naplatila 150 e za dostavu. Naša vozačka dozvola ne važi tako da iznajmljivanje auta nije dolazilo u obzir. Jedna divna stvar koja se desila su naše komšije. Kada su nas sreli pitali su trebali nam sto za ručavanje ili TV jer imaju 2 i njima ne treba? I eto par minuta nakon upoznavanja, dobili smo tv od nepoznatih ljudi. Ti isti ljudi su nas blago izgrdili jer ih nismo pitali da nam oni donesu mašinu. Nama je bilo neprijatno i nezamislivo. Kasnije su te iste komšije vozile supruga da sredi dokumenta kada su autobusi štrajkovali. A nedavno su nam dovezli tv koji smo kupili da ne moramo da plaćamo. Bili smo pozvani i na kafu i vala se divno proveli i ispričali. Ovo je moj susret sa divnim komšijama i ljudima koji su tu uvek da dodju u pomoć. Da nam objasne reciklažu smeća u Norveškoj, da nam objasne neke bitne stvari koje se znatno razlikuju od naše zemlje. Svima vama koji dolazite, želim takve komšije. I uvek pitajte za pomoć! Mozda vam se neće uvek svi ponuditi sami, ali isto tako niko nije odbio da nam pomogne. I da, morala sma da kupim jednu fotelju na naduvavanje da imam za terasu. Početak nije nimalo lak. Ne znate šta se krije iza ugla.
Zbog velikog interesovanja nastavljam da vam dalje pišem moj put. 😊 Kada ste regrutovani, dodele vam mesto u Norveškoj gde je njima potrebno. Na intervjuu su me pitali šta volim, kakva sam osoba kako bi našli što bolje mesto za vas, verovatno znajući da nama strancima iz toplijih krajeve nije lako živeti ovde. Bila sam iskrena, rekla sam da mi je veoma bitna blizina reke. Bilo bi super i more ali voda je nešto bez čije blizine ne mogu da živim. Kada mi je stigao mail sa ugovorom i mestom gde sam rasporedjena, prvo sam otišla da Google-am gde je. 😊Bila sam srećna! Dobila sam prvu trećinu Norveške, znači nije ništa preterano hladnije nego u Srbiji kada je zima, a letos smo imali 32 stepena. Dobila sam mesto u malom gradu po imenu Orkanger, na samo pola sata vožnje od Trondheima.😊 Šefica je išla da vidi i iznajmi kuću za mene koju sam našla preko neta. Zamislite kuća je na 300 metara od reke i na 15 minuta od mora. Apoteka u kojoj radim je na 200 metara od mora. 😊Jednom rečju, da sam sama birala bolje ne bih izabrala. 😊
Grad je mali, ali ima sve što mi treba za život! Park prirode, reku, more, bazen za toboganima, 2 tržna centra, restorane, mali bioskop, galeriju, vrtiće, škole, teretane, kuglanu, kamp naselje gde dolaze iz cele Evrope kada je sezona lososa, kafiće, restorane, festival svetla, muzički festival i bogatu istoriju. Baš u ovom gradu krenuo je prvi električni voz u Norveškoj. 😊🥰 Nastavak sledi uskoro…
Planirate preseljenje u Norvešku i tražite realna iskustva života i rada u ovoj zemlji? U ovom serijalu delim svoje iskustvo kao farmaceut koji je dobio posao i preselio se u Trondheim.
Nedeljno jutro, sedim u fotelji i padne mi na pamet da vam ukratko kažem kakav je bio moj put do Norveške. ZNAM koliko je teško odlučiti se na ovaj korak, da spakujete sve u par kofera i zaplovite u nepoznatom pravcu. O Norveškoj sam znala da je zemlja fjordova i da je naša Isidora Sekulić pisala “ Pisma iz Norveške“. Doduše nekadašnja i sadašnja Norveška mnogo se razlikuju. Možda moje iskustva pomogne nekome jer sam se i sama dvoumila 3 godine. Nikada neću zaboraviti dan kada sam dobila ponudu za posao i bila regrutovana kao farmaceut da dodjem i radim ovde. Sreća, plač, tuga, sve vam se emocije pomešaju. Jer taj dan ste čekali, želeli promenu jer vam je čaša bila puna od borbi sa vetrenjačama u matičnoj zemlji. Onda vas čeka sređivanje papira, dosta toga agencija i poslodavac su sredili za mene, ali naravno da ste vi ti koji morate prikupiti i prevesti papire. Kako se bližio dan dolaska u Norvešu, nervoza je rasla. Prvi put trebate otići od porodice i prijatelja u drugu državu. Nema više viđanja vikendima, ispijanja kafe, izlazaka, roštiljanja sa njima. Već tada smo znali da će se to svesti na 2,3 puta godišnje. Stigli smo u Norvešku u Trondheim 29.avgusta 2019. godine a pre toga otišli na more kao relax- priprema za život u drugoj i nepoznatoj zemlji. Prvu noć smo prespavali i hotelu jer smo kasno sleteli u Trondheim a jutro nakon doručka iskoristiti da malo upoznamo grad pre nego se uputimo u kuću koja nam je sada dom. Evo par slika prvog susreta sa Norveškom. A narednih dana ako vas zanima, pisaću kako se situacija dalje odvijala…
Kako steći prijatelje? Nema recepta, svako ima svoj način. 🥰Nekada kliknete na prvu, baš kao mi sa divnim komšijama. Sledeće prijatelje upoznala sam tako što me naša žena koja je videla moj post na Fb, kontaktira i rekla-ej pa ja živim u mestu pored, ajmo na kafu! I sada se družimo, baš danas dolaze da zajedno pečemo roštilj. Druge prijatelje, tj dva para smo upoznali tako što su došli na festival svetla u naš grad, inače su uz Hrvatske i imaju po dvoje dece. Isti ti ljudi su nas pozvali da slavimo sa njima Novu Godinu u kući kod trećeg para iz Hrvatske, koje nismo ni znali. 🤣🥰Ali smo se proveli kao nikada! 🥰 Onda mi devojka koja radi u istom centru u kafeteriji kaže, ej moj momak je iz Bosne, mislim da se vi razumete, želiš da ga pozdravis? Rekoh naravno! 🥰Oboje smo se jako obradovali jer smo pričali naš jezik. 🥰Zatim sam otišla da polažem norveški, i čula poznat jezik. 🤣Odmah se pozdravile, razmenile brojeve i sada se redovno viđamo. Neke upoznate tako što dodju na letnji posao kod vas u apoteku, pa odlučite da zajedno idete u šetnju i pokažete im mesto. 🥰Tako da, prijatelje ćete upoznati kada se najmanje nadate. 🥰 Naše divne komšije često svrate da me pozdrave. Rekla sam joj-ti si moja norveška mama. 🥰Uvek kada me sretne kaže – ja želim zagrljaj! 🥰Rekoh naravno! I zaista me grli čvrsto i dugo baš kao mama. 🥰Doživeti to od lokalaca, nije lako! Takođe imam divne lokalne pacijenate. Jedan od njih je vozač školskog autobusa. 🥰Uvek nasmejan, šaljiv, pozdravi me i zastane na ulici da razmenimo po koju reč. A večno sam mu zahvalna jer je kada je saznao da putujemo za Srbiju, rekao pa imate direktnan autobus do aerodroma odavde. Doneću ti sutra raspored vožnje. Sutra sam došla u smenu popodne, a koleginice mi dale red vožnje, na kome je pisalo – za Bojanu, srećan put. 🥰To su te male stvari i divni ljudi koji vam ulepšaju svaki dan. Ja se ovde već osećam kao domaća. A to želim i svima vama da jednom osetite. 🥰
Bojana hedonista 