Ostrvo Symi u Grčkoj nesumnjivo je jedan od najlepših ostrva Dodekaneza, a mnogi se odlučuju vratiti ovde iz godine u godinu. Često ga zovu „Ostrvo iz bajke“, a zaista je slikovito, kao da se u luci kuće pastelnih boja penju na obronke. Na Symiju se nalaze kuće pod zaštitom države i fasade se moraju osvežiti farbom na svakih nekoliko godina. I upravo to doprinosi autentičnosti ostva. Kućice iz bajke pastelnih boja, ukrašene cvećem , brojni kaktusi u uličicama, mali manastiri i fantastični pogledi nateraće vas da se zaljubite u Symi na prvi pogled.
Nekada se na Symiju živelo od izronjavanja sunđera, ali je navodno Černobiljska katastrofa dovela do razređenja populacije sunđera. Upravo na Symiju je napravljeno prvo ronilačko odelo koje je znatno olakšalo potragu za sunđerima jer se to tada ronilo na dah i nažalost mnogo ljudi nikada nije izronilo na površinu. Jedan takav primerak odela možete videti u čuvenoj prodavnici sunđera. Upravo ovo odelo korišćeno je prilikom snimanja čuvenog filma “ Veliko plavetnilo“.
Stanovnici Symiju oduvek su bili vešti pregovarači čime su uspeli da izbegnu razaranja ostrva. Možete primetiti da ostrvo dosta izgledom podseća na Amalfi a za to je zasluženo prisustvo Italijana sve do 1948.godine kada je Symi vraćen Grčkoj.
Prilikom iskrcavanja na Symi pažnju će vam privući toranj iz 1890.godine koji predstavlja imitaciju Big Bena. Ovaj toranj “ Clock Tower“ je poklon Symiju od porodice Petridres koja je prilikom posete Londonu bila toliko impresionirana da je poželela isti ma svom ostrvu.
Symi nema peščane plaže, uglavnom samo šljunkovite plaže i stene. Najbolje uvale za kupanje su Gialos, Marathounda, Nanou i Disalonas. Svi se nalaze na istočnoj obali, a do njih se može doći brodom iz luke Yialis. Nanou je najpopularniji. Plaža Emborio leži u uvali kristalno čistog plavog mora. Plaža nije ništa posebno, ali tamo je konoba i vlada tišina.
Na ostrvu Symi nalazi se poznati manastir Panoramitis, posvećen Arhangelu Mihajlu i ovo je drugi po važnosti manastir u čitavoj grupi Dodekaneza. Na ulazu u manastir dele marame za sve koji nisu propisno odeveni, pa se možete ogrnuti. Manastir takođe ima bogatu biblioteku vizantijskih rukopisa koji datiraju iz 16. ili 18. veka.
Kaže se da žene na Symiju imaju najlepše noge, a na tome mogu da zahvale mnogobrojnim stepenicama koje ćete videti na ostrvu. Na ostrvu se tradicionalno održava festival od 1995.tokom letnjih meseci koji zapravo slavi grčku kulturu i predstavlja spoj moderne i klasične muzike i mnogo plesa. Kalistrata je naziv za 375 kamenih stepenica Koje vode od Jalosa, donjeg dela sela, do njegovog gornjeg dela – Horio.
Brojni kafići zarobljeni u hladu bogatih nadstrešnica, iznenađenja koja čekaju iza svakog ugla, bezbroj živopisnih uskih ulica kojima vijugate istražujući grad, lica nasmejanih meštana je samo deo onoga što vas čeka iskrcavanjem na ovo bajkovito ostrvo na kome su kućice izgrađene u neoklasičnom stilu . Na Symiju vas čekaju kristalno čiste šljunkovite plaže i mnogo mira,tišine i uživanja u čarima kojima ovo ostrvo obiluje.
Ono što svakako izdvaja ovo skriveno ostrvo je spokoj. Imate osećaj kao da izranja iz njega i čeka da ga upiju radoznali turisti koji zalutaju u potrazi za rajem.Ko jednom krene na potovanje do ostrva Symi koje zrači hedonizmom, neminovno želi da se vrati. Symi vam se prosto uvuče pod kožu i ureže u srce.
Baštenski nameštaj stvara osećaj sreće bez obzira da li imate veliki vrt, mali balkon ili verandu.
Zamislite vrt koji nudi opuštanje i mir. Zelena oaza u kojoj možete pustiti sve brige da odlete, možete da potonete u svet mašte sami ili uz dobre prijatelje. Nekada je potrebna samo udobna baštenska stolica i eto savršenog mesta za uživanje u suncu.
Ili pak možete sedeti u klasičnoj visećoj stolici u vrtu? Baštenski kutak je prirodno okupljalište u toplim letnjim večerima. Ovde možete okupiti porodicu i prijatelje radi uživanja u razgovorima i ugodnim obrocima uz zvuke opuštajuće muzike.
Po ličnom odabiru dodajte jastuke, ćebad , svetla, fenjere ili sveće koje stvaraju očaravajuću atmosferu kad sunce zalazi. Verujem da udobnost, kvalitet i stil trebaju ići ruku pod ruku. Evo nekoliko stvari koje treba uzeti u obzir:
*Odaberite materijale koji mogu izdržati klimu mesta gde živite
*Isprobajte nameštaj pre kupovine jer želite da se osećate prijatno a nameštaj mora biti udoban.
*Razmislite o prostoru i funkcionalnosti.
*Ne zaboravite na održavanje – zato je bitan pravi izbor materijala.
*Odaberite nameštaj koji odražava vaš lični stil.
Biljke i cveće na terasi stvaraju živahnu i prirodnu atmosferu – a ako se pobrinete da neki od njih budu jestivi, možete ih koristiti za začinjavanje obroka dok uživate u ručku za baštenskim stolom. Roštilj je često nezaobilazni deo terase. Dok vatra pucketa i čekate da se meso ispeče, možete sedeti i čitati knjigu, napraviti neku svežu salatu, popiti svoju omiljenu kafu ili čaj ili limunadu.
Postoji drvo koje je samo po sebi veliki ukras vaše bašte, ili kuće. Ime mu je visterija. Visoki penjač uz vašu kuću ili uz stubove na terasi, poput vinove loze, cveta snažno u proleće velikim grozdastim plavkasto-ljubičastim cvetovima. Sjajno je rešenje da stvorite pravi opuštajući raj pod cvetovima visterije.
Izdvojila sam nekoliko ideja kako da uredite svoj kutak. S obzirom da živim u Norveskoj, ovde se velika pažnja posvećuje uređenju bašte i terase. Gotovo da nema prodavnice koja nema baštensku opremu za svačiji ukus. I trenutno smo svi veoma posvećeni tome. Proleće u svima nama budi uspavane ideje i daje nam inspiraciju. Ja sam svoju terasu sredila neposredno pred 1.Maj. Roštilj je spreman, miris mesa se širi dvorištem i ostaje nam samo da uživamo a isto želim i vama.
Nadam se da će vam neke od navedenih ideja poslužiti kao inspiracija da uredite svoj kutak u kome vreme staje, u kome odiše zen atmosfera i u kome ćete maksimalno uživati sami ili sa dragom vam osobom.
Dom Jevrema Grujića predstavlja spomenik kulture u duhu neorenesanse i neobaroka. Prolaskom kroz vrata ove kuće, zakoračili ste u prošlost,avangardu i tradiciju. U prostranim salonima tokom 19. i 20. veka organizovani su brojni balovi koji su okupljali elitu tadašnjeg vremena. Neki od redovnih posetilaca Doma Jevreme Grujića, bili su kraljica Marija Karađorđević, Paja Jovanović, Jovan Dučić, Milan Rakić i drugi.
Upravo ovde, pod ovim krovom potpisan je tajni ugovor između Srbije i Bugarske 1912.godine koji se ticao oslobađanja Južnih Slovena a na kome je kasnije zasnovan Balkanski savez. Dom Jevrema Grujića nalazi se u Svetogorskoj ulici 17 u Beogradu a sagrađen je 1896. godine po projektu poznatog beogradskog arhitekte Milana Kapetanovića. Ujedno predstavlja i prvu zgradu koju je zaštitio Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda, odmah po osnivanju 1961. godine i jedinu članicu Evropskog udruženja istorijskih kuća. Ova jedinstvena kuća-muzej čuva umetničku kolekciju sakupljanu tokom dva i po veka tradicije jedne diplomatske porodice.
U Martu 2019.godine imala sam priliku da posetim ovo predivno kulturno i istorijsko zdanje u okviru čajanke koju je održala naša uvažena novinarka i blogerka, Branislava Antović . Izložba je organizovana u čast proslave 109 godina od rođenja ove srpske ali i svetske umetnice. Uz stručno vođenu izložbu, imali smo zadovoljstvo da se upoznamo sa radom naše čuvene slikarke Milene Pavlović Barili. Rođena je u Požarevcu 5. novembra 1909. godine kao dete umetnika (otac Bruno Barilli bio je poznati italijanski pesnik i kompozitor, a majka Danica Pavlović studirala je umetnost). Milena je još u svojoj ranoj mladosti izražavala zainteresovanost i talenat za umetnost. Studirala je slikarstvo u Beogradu i Minhenu a zatim usavršava i nastavlja svoju slikarsku karijeru u evropskim prestonicama poput Londona, Pariza i Rima.
A post shared by 𝕍𝕠𝕛𝕧𝕠𝕥𝕜𝕚𝕟𝕛𝕒 (@bojanahedonista) on
Prva izložba Milene Pavlović Barili održana je u Beogradu, da bi zatim usledile izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu i Njujorku. Na izložbi u Vašingtonu upoznaje Roberta Tomasa Astora Goslina i udaje se za njega. Svoj stil menjala je nekoliko puta tokom svoje kratke ali bogate karijere. Njeni početni radovi odisali su senzibilitetom i realnošću dok se poslednja faza njenog stvaralaštva vezuje za njen boravak u Americi, kada se u njenim radovima može osetiti prisustvo nostalgije za Srbijom. Milena je takođe pisala pesme na italijanskom i francuskom jeziku a radila je i ilustracije za poznate časopise kao što su Vogue, Glamur, Harpers Bazar itd. Milena je 1944. pala sa konja i tom prilikom je povredila kičmu usled čega je nekoliko meseci provela u gipsu. Smatra se da je uzrok njene smrti iznenadni srčani udar. Umrla je 6. marta 1945. godine u Njujorku, sa samo 36 godina, ostavljajući iza sebe bogatu karijeru. Nakon 4 godine od njene smrti, urna je položena 1949. godine na groblju za strance u Rimu.
Nakon odlične izložbe napravili smo predah uz čaj i zasladili se čuvenom tortom kraljice Natalije. Kad god bi kraljica došla u posetu Domu Jevrema Grujića, spremala se njena omiljena čokoladna torta, po originalnom receptu iz 1885.godine. Natalija Obrenović smatrana je najlepšom ženom svog vremena, bila je omiljena u narodu i bila je rusko-moldavsko-rumunskog porekla.
U svom kratkom i tragično okončanom životu, Milena je uradila mnogo i ostavila iza sebe bogatu zbirku svojih slika. U rodnom Požarevcu nalazi se galerija koja nosi njeno ime, čuva preko 900 njenih dela kao i lične predmete i fotografije. Milena je osvojila i osvaja mnoga srca. Milena je bila i ostala čarobna.
Ako je nesto obelezilo 2021. godinu, onda je to moje putovanje sa mamom, tatom i sestrom u Egipat! Potpuno neplanski, impulsivno, bas kao sto sam i ja.:) Igrom slucaja, suprug je dobio dugo ocekivanu sansu za praksu/posao u Norveskoj i samim tim nije mogao da ide sa mnom niti u Srbiju, niti na more, Kako sam godisnji mnogo ranije najavila, prihvatili smo da ove godine tako mora. Sletela sam na aerodom, misleci da cu ostati samo 10 dana, a narednih 10 biti u karantinu. Medjutim, pravila su se promenila i vise karantim nije bio neophodan za vakcinisane. 🙂 Prvo sam zagrlila svoje i isplakali se jer se nismo videli 10 meseci prvi put u zivotu, a onda sam obrisala suze i rekla svojima, odoh na salter da probam da zamenim kartu i provedem sa vama svih 20 dana. Kako sam to uspesno uradila uz doplatu koja je smesna u poredjenju sa tim da mogu da uzivam sa porodicom jos 10 dana vise nego sto sam planirala, smestili smo kofer u auto i krenuli kuci. 🙂 Ja sam istog trena rekla, ljudi, sada bi mogli neko more makar na 7 dana. 🙂 Moji u soku, jer nisu nista planirali za letovanje, tako reci odustali su. Rekoh, ma dajte, nismo bili zajedno 15 godina nigde, ovo je jedinstvena prilika. A ja najvise na svetu volim da rezervisem putovanja. 🙂 Odmah sam pozvala agenticu preko koje godinama idemo na more, jer me zena zna, sta zelim i izuzetno je efikasna. Stigli smo kuci, skuvali kafu a zatim sam nazvala agenticu i rekla treba mi nesto sad za odmah. 🙂 Nesto na plazi,sa pogledom na more, datum taj i taj i izbor je pao na Egipat. 🙂 Mama i tata u svom hotelskom apartmanu, seka i ja u svom. Privatnost, mir za svakoga a opet smo zajedno. Moja porodica nikada nije letela avionom u ovo je bila idealna prilika da zajedno probiju led i vide da nije strasno, kako bi mogli da dodju kod nas u Norvesku u goste. 🙂
Sentido Palm Royal beach, ime je resorta koji cemo vecno pamtiti! Nas cetvoro zajedno smo se kao porodica otisnuli na drugi kontinent! All inclusive, mama je konacno bacila varjacu i uzivala u svakom obroku, bez pospremanja, bez tenzije. Uvece je u lobiju hotela bila svako vece ziva muzika na klaviru, oko klavira fontana , ribice, bar sa vinima i koktelima. Pravi mali raj! Plaza i boja Crvenog mora je nesto nestvarno! Buditi se svako jutro uz pogled na to predivno more koje menja boju od jutra do mraka, ispijanje kafe na terasi i potpuni hedonizam je bas ono sto nam je svima trebalo nakon jedne teske godine za sve, nakon toliko odvojenosti. Mogla sam da pricam sa sekom, da se ponovo budimo i lezemo zajedno bas kao kada smo bile male. 🙂
Naravno da se u Egipat ne moze otici a da ne obidjete bar nesto. Napravili smo plan sta mozemo za 7 dana, a da ne bude previse. Posetu Kairu i piramide smo otpisali jer zaista nikada nemam nameru da 24h putujem autobusom. Jednom cemo direktno za Kairo pa cu ih tada obici. Dogovorili smo se da odemo obavezno na krstarenje i upoznamo te nestvarne dubine Crvenog mora, da seki ispunim zelju i odemo na voznju kvadom i bagijem, a mama, seka i ja da idemo u Luxor i na krstarenje Nilom i bar malo se osetimo kao Herkul Poaro. 🙂 Tata je mudro odlucio da ostane na plazi, spava i cita knjigu.
Na krstarenje smo se uputili ka Rajskom ostrvu i upoznali dva divna mlada para, sa kojima smo uzivali ceo dan! Sto tokom voznje brodom, sto sutradan kada smo se dogovorili da svi zajedno idemo u beduinsko selo i vozimo kvad pustinjom. Zaustavne stanice tokom ronjena su bile nesto najlepse sto sam ikada dozivela! Gledati magicne boje korala ispod sebe, ribe kao iz Male Sirene, jos sve to sa porodicom, nije bilo reci da opise srecu! Kupati se na Rajskom ostrvu i gledati boju vode za koju i dalje ne verujem da je stvarna! Pozelela sam sama sebe da ustinem par puta i uverim se da ne sanjam! Idem u Egipat obavezno sa suprugom! i Obavezno opet na ronjene jednom, dva ili tri puta. Toliko mi se dopalo!!!
Sutradan smo ustale sestra i ja u cik zore jer je njen san bio da se vozi pustinjom. Bilo je divno gledati izlazak sunca u pustinji ali sama voznja do beduinskog sela je bila jeziva! Lokalni vodice zele da voznju ucine atraktivnom, pa namerno idu preko uzvisenja, i naginju kombi! Doslovno sam vristala i mislila da cemo se prevrnuti! Divni momci i devojke koje smo upoznali su uzivali, zajedno sa mojom sestrom i snimali pa smo se posle smejali. Ali dok je trajalo, nije mi bilo smesno! Zelela sam da izadjem napolje i peske se vratim! 🙂 Ali dolaskom u selo, zavladao je mir i muk u isto vreme. Gledati ljude koji zive u nekom proslom vremenu, daleko od civilizacije, decu koja radoznalo trce oko vas i traze da vide telefon i zele da ih slikate i da im pokazete. Dala sam im da naprave selfi zajedno. Zatim je zena pekla hleb tanak kao palacinka na ploci, koji je imao ukus ljubavi! Ukus truda, upornosti i gorcine u isto vreme… Videli smo takozvanu beduinsku apoteku sa cajevima, jahali kamile, videli ogroman bunar iz koga vade vodu i decu koja se penju bedemima oko bunara. Najsnazniji utisak na mene je ostavila devojcica koja se popela na zid, sela, gledala me i napravila srce rukama i zelela da je slikam. Vodic je rekao da nemaju ogledala i da zato cesto traze da ih slikate da vide sebe. Kada smo usli u kombi da se vratimo nazad, pozvala sam je da pridje i pokazala joj njenu sliku. Nasmejala se i mahala dok smo odlazili. Urezala mi se u secanje, a videte i zasto…
Naredna stanica bila je voznja kvadom i bagijem! Iako je to sekina zelja, moram priznati da sam se i ja ludo zabavila! Mene je vise odusevio bagi! Nizak i stabilan, idealan za mene koja inace ne volim da vozim kola. Tako da je pustinja savrsena lokacija jer nema saobracajnih znakova ni raskrsnica. 🙂 Posluzili su nas ruckom a zatim smo otisli nazad u resort i pravac na plazu. 🙂
Bas to vece desilo se nesto posebno! Momak jedne devojke mi je pisao i pitao me da mu pomognem da zaprosi svoju devojkju. 🙂 Joj koliko sam bila srecna, romantika, more pa jos da nekome pomognem. 🙂 Tako da smo imali dogovor sa se prisunjam zeni koja uvece svira klavir u lobiju i zamolim je da odsvira pesmu za njih, a zatim sam dotrcala do njega da preuzmem telefon i snimam ih dok su plesali. 🙂 Onda je mladic kleknuo i zaprosio devojku! Suze su nam svima bile u ocima. 🙂 Ti divni ljudi kazu da sam im ja kumovala na neki nacin, pozvali su me i na svadbu, ali ono sto je najneverovatnije u celoj prici jer da ce se vencati istog dana kada i ja- 30.04. 🙂 Definitivno je bilo sudjeno da se sretnemo. 🙂
Mama, seka i ja, zaputile smo se u Luxor, odevene kako dolikuje, sa sesirima. 🙂 Ja sam neko ko je veliki obozavalac Agate Kristi i Herkula Poara, procitala sam sve knjige i pogledala sve filmove i konacno sam imala priliku da dozivim krstarenje Nilom! 🙂 Tokom krstarenja imali smo privilegiju da vidimo hotel u kome je sniman film. 🙂 Sam Luxor ne znam kako da vam opisem, slike govore vise od reci. Setati izmedju stubova i istorije stare 5000 godina, uci u hram Ramzesa III, videti sveto jezero posetiti kasnije dolinu kraljeva jednostavno nesto sto sam cekala da vidim od 5.razreda Osnovne skole kada smo ucili o Egiptu. S obzirom da smo letovali u Julu, izlet je bio pakleno naporen, ne krecite bez vode!!! Vrucine su uzasne! Inace moj mesec za more je Septembar, ali ove godine je tako ispalo! Ono sto smo videli i doziveli cemo pamtiti zauvek. Ulazak u grobnice faraona, mama i dve cerke u avanturi istrazivanja Egipta. 🙂 Na povratku smo posetili muzej papirusa gde sam kupila 3 za uspomenu! Suprugu Mancester United, a sebi, nama originalne fotofrafije tipicnog Egipta. Imali smo priliku da vidimo i samo biljku i kako to od biljke papirusa nastaje papir na kome se slika.
Poslednji dan bio je rezervisan samo za kupanje,citanje, uzivanje, hranu, kafe, koktele i cist hedonizam! Ono sto je sjajno je da svaki dan dobijate ciste, upakovane peskire za plazu. Na samoj plazi koja je ogromna imate miran deo, gde smo mi boravili. Bez muzike, rezervisano za ljude koji zele odmor i mir i tu dece nema. Drugi bucniji deo je deo gde je muzika, aerobik na plazi, u vodi, deca i mladi. Postoji deo za sufing i kajtsurfing i često smo se setali, penjali na kulu sa ih gledamo.
Svako vece je inace bilo tematsko sa hranom predivnih ukusa, ne zna covek sta je od ceka lepse. Imate 4 restorana sa hranom i razlicitih delova sveta za koje dobijete vaucere. Resort je toliko velik da vam recima ne mogu opisati. Nismo ni uspeli sve da obidjemo! Ono sto nas je odusevilo da smo imali priliku da vidimo vlasnika resorta, deka cije su slike visile u lobiju hotela, koji je usao sa porodicom, u kolicima, i seo u lobi sa svima nama, obicnim turistima. 🙂 Uvece je muzika napolju i igranje. Igrala sam sa Rusima, veselila se kao da sutra ne postoji! Ali svemu jednom dodje kraj… Seka i ja tuzno sa terase gledamo u more i zelimo da nije poslednje vece, da traje sto duze! I iskreno da sam imala vise vremena, mislim da bi ostali 2 nedelje, da se bas onako odmorimo!
Ovo je bilo nase najlepse porodicno letovanje ikada! Bilo smo zajedno a opet je svako imao i privatnost i radio ono sto je zeleo. Napunili smo baterije za nove izazove u stvorili predivne uspomene koje je moja ujna pretvorila u predivan Book kao poklon- iznenadjenje mojim roditeljima. 🙂
Nedeljno jutro, sedim u fotelji i padne mi na pamet da vam ukratko kažem kakav je bio moj put do Norveške. ZNAM koliko je teško odlučiti se na ovaj korak, da spakujete sve u par kofera i zaplovite u nepoznatom pravcu. O Norveškoj sam znala da je zemlja fjordova i da je naša Isidora Sekulić pisala “ Pisma iz Norveške“. Doduše nekadašnja i sadašnja Norveška mnogo se razlikuju. Možda moje iskustva pomogne nekome jer sam se i sama dvoumila 3 godine. Nikada neću zaboraviti dan kada sam dobila ponudu za posao i bila regrutovana kao farmaceut da dodjem i radim ovde. Sreća, plač, tuga, sve vam se emocije pomešaju. Jer taj dan ste čekali, želeli promenu jer vam je čaša bila puna od borbi sa vetrenjačama u matičnoj zemlji. Onda vas čeka sređivanje papira, dosta toga agencija i poslodavac su sredili za mene, ali naravno da ste vi ti koji morate prikupiti i prevesti papire. Kako se bližio dan dolaska u Norvešu, nervoza je rasla. Prvi put trebate otići od porodice i prijatelja u drugu državu. Nema više viđanja vikendima, ispijanja kafe, izlazaka, roštiljanja sa njima. Već tada smo znali da će se to svesti na 2,3 puta godišnje. Stigli smo u Norvešku u Trondheim 29.avgusta 2019. godine a pre toga otišli na more kao relax- priprema za život u drugoj i nepoznatoj zemlji. Prvu noć smo prespavali i hotelu jer smo kasno sleteli u Trondheim a jutro nakon doručka iskoristiti da malo upoznamo grad pre nego se uputimo u kuću koja nam je sada dom. Evo par slika prvog susreta sa Norveškom.
Kada ste regrutovani, dodele vam mesto u Norveškoj gde je njima potrebno. Na intervjuu su me pitali šta volim, kakva sam osoba kako bi našli što bolje mesto za vas, verovatno znajući da nama strancima iz toplijih krajeve nije lako živeti ovde. Bila sam iskrena, rekla sam da mi je veoma bitna blizina reke. Bilo bi super i more ali voda je nešto bez čije blizine ne mogu da živim. Kada mi je stigao mail sa ugovorom i mestom gde sam rasporedjena, prvo sam otišla da Google-am gde je. Bila sam srećna! Dobila sam prvu trećinu Norveške, znači nije ništa preterano hladnije nego u Srbiji kada je zima, a letos smo imali 32 stepena. Dobila sam mesto u malom gradu po imenu Orkanger, na samo pola sata vožnje od Trondheima. Šefica je išla da vidi i iznajmi kuću za mene koju sam našla preko neta. Zamislite kuća je na 300 metara od reke i na 15 minuta od mora. Apoteka u kojoj radim je na 200 metara od mora. Jednom rečju, da sam sama birala bolje ne bih izabrala. Grad je mali, ali ima sve što mi treba za život! Park prirode, reku, more, bazen za toboganima, 2 tržna centra, restorane, mali bioskop, galeriju, vrtiće, škole, teretane, kuglanu, kamp naselje gde dolaze iz cele Evrope kada je sezona lososa, kafiće, restorane, festival svetla, muzički festival i bogatu istoriju. Baš u ovom gradu krenuo je prvi električni voz u Norveškoj kojim ćemo se uputiti u divnu pustolovinu. Ali o tome nešto kasnije.
Ja sam Bojana, većini sa Instagrama i Facebooka poznatija kao Bojana hedonista. Farmaceut po zanimanju, a hedonista i avanturista u duši. Realno, morate imati avanturistički duh da bi se upustili u proces imigracije u drugu zemlju. 😊
Odlučila sam da se preselim iz Srbije za Norvešku jer sam znala da imaju potrebu za farmaceutima i da neće biti teško naći posao, plus imaju predivne prirodne lepote . Još tokom školovanja sam se zaljubila u norveške fjordove i svakako sam jedom želela da ih posetim. Tako da sam dolaskom u Norvešku spojila lepo I korisno.
U Norveškoj živim od Septembra 2019. godine , u gradu Orkangeru, na samo nekih pola sata vožnje od Trondheima, trećeg po veličini grada u Norveškoj. Tu se nalazi aerodrom tako da nam mnogo znači kada putujemo. Kada kažem nama, mislim na supruga koje se zajedno sa mnom upustio u ovu avanturu. 😊 Ono što mi je najteže palo, pored odvajanja od porodice i prijatelja , je naviknuti se na norveške dijalekte kojih ima preko 800! Dobro ste videli, nije greška. 😊 Na početku sam se pitala da li sam učila pravi jezik. 😊
Ono što mi se najviše dopada u Norveškoj je mogućnost da živite i radite u malom mestu a da pri tom imate sve što vam je neophodno. Naš gradić ima svega 15 000 stanovnika i glavni je grad u našoj komuni. Zvuči smešno, i meni je nakon života u Zrenjaninu, Novom Sadu i Beogradu. Ali ovde imamo reku, more, kamp naselje, 2 tržna centra, bazen sa toboganima, olimpijski bazen, djakuzi, saune, salone lepote, restorane, hotel, bioskop, bolnicu, škole, vrtiće… Iz našeg malog grada krenuo je prvi električni voz u Norveškoj. To je turistička atrakcija koju sam naravno isprobala jer voz i dalje saobraća tokom letnjih meseci. Što se tiče kulturološkog šoka, naravno da sam ga doživela! Od jednom dođete u državu gde žive ljudi sa svih kontinenata i različitih religija. Ali vremenom se naviknete, svako gleda svoja posla. 😊
Pozitivne strane življenja ovde su što ljudi imaju poverenje jedni u druge, ovde policija ne nosi oružje, nemaju stresa ni blizu onom našem sa Balkana, što se osećate sigurno u svakom smislu. Ja nisam tipična srpkinja pa ni moj odgovor neće biti očekivan. 😊 Ne mislim da su norvežani hladan narod, samo nakon posla idu svojoj kući, porodici, treniraju, prave kasni ručak/ večeru i gledaju u svoj tanjir. Ovde dvorišta nemaju ogradu, prozori nemaju zavese, a opet možete šetati goli i niko vas neće pogledati. Oni žive svoj život i puštaju druge da žive. Meni se dopadaju. Nakon nekoliko sati provedenih na poslu sa divnim kolegama, i meni treba mir, vožnja biciklom i setnja pored reke, mora, malo da ćutim i napunim baterije.
Negativne stvari su velike razlike u zdravstvu. Ovde se za skoro sve mora imati recept, babica vam vodi trudnoću, i oni imaju liste čekanja, pogotovo za psihologa. Nedostaje im medicinskih sestara, ne zato što nemaju novca da zaposle neophodni kadar,nego nemaju ljude. Tako da mi Balkanci onda u tome treba da vidimo pozitivnu stranu, krenemo da učimo jezik, i eto šanse za poslom.
Proces sređivanja papira kao i svaki drugi koji ima veze sa papirima je naporan, komplikovan i dosadan. Mnogo prevođenja i overavanja papira, što sa vas, što za članove porodice. Ali to je neophodno ako želite da se preselite u drugu zemlju. Uvek je dobro znati jezik zemlje u koju dolazite da živite, za neke poslove je i neophodan. Ali opet uvek postoji mogućnost da radite i na engleskom ako je u pitanju neki restoran, ili IT sektor. Norvežani inače odlično pričaju engleski jezik, Čuvena stranica za nalaženje posla u Norveškoj je Finn.no . Mislim da uvek postoji šansa i da vas neko nađe preko Linkdina. Ja sam lično bila regrutovana od strane svog poslodavca i mnoge stvari su mi pomogli da sredim. 😊 Ako dolazite iz zemalja EU, imate veliku sreću jer možete samo doći i raditi bilo šta, možete živeti kod nekoga i čuvati decu a pri tom učiti jezik. Nama van EU je ovo nemoguće. Da bi došli , neophodne je da nam daju ugovor za stalno i minimalno 80 % a često i 100 % . Ne žalim se, jer inače nije uopšte lako dobiti posao za stalno iz prve.
Mi Balkanci se ovde lako upoznamo i družimo. Imamo 3 porodice iz Hrvatske koje smo upoznali i sa kojima smo proslavili Novu Godinu zajedno, imamo ljude iz Srbije i Bosne. Nekada se organizuju okupljanja, uglavnom žena, da odmore od dece. 😊 Lično sam se veoma brzo uklopila, imam i prijatelje norvežane, i divne koleginice na poslu. Za rođendane se posećujemo i pravimo hranu iz svoje zemlje. Tako sam ja imala priliku da jedem filipinsku hranu , dok su moje koleginice probale pitu sa mesom ( burek za Bosance, da se ne uvrede 😃 ), pitu sa sirom i ajvar. Meni lično više leže Norvežani, jer sam neko ko inače ne voli goste. 😊 Rekoh,nisam tipična predstavnica sa Balkana. Socijalni život zavisi da li ste sami došli ili sa partnerom. Meni sa suprugom nikada nije dosadno, uvek nađemo nešto da radimo, obilazimo.
Ono što meni dodatno ide u prilog je što sam ateista, baš kao i većina Norvežana. Ono što je ovde super, a mnogima čudno je što slave 15. rođendan kao veliki, i tada imaju takozvanu konfirmaciju. To znači da ako su vas roditelji krstili kada ste bili mali, sada se možete toga odreći, i suprotno. Meni je to sjajno jer imaju priliku sami da biraju religiju. 😊 Ono što se još razlikuje od Balkana je da su ovde istopolne zajednice potpuno prihavćene, čak šta više prvi istopolni brak sklopljen je baš u Trondheimu. Tako da morate biti širokih shvatanja jer će vaša deca iću u školu sa nekim ko ima dve mame, ili dvojicu tata. A možda ćete i imati kolegu ili koleginicu koji su gej. Kada vaša deca slave rođendane u vrtiću ili školi, ne možete birati koga ćete pozvati kao kod nas. Morate pozvati sve ili nikoga, u suprotnom se smatra diskiminisanjem. Takođe oni slave Noć veštica, radnje su prepune rekvizita i danima vlada euforija.
Smešnih anegdota imam mnogo jer se mnoge reči u Norveškoj slično izgovaraju a imaju potpuno drugačije značenje, pa se može desiti da nekoga pitate za bore na licu, a u stvari ste rekli muški polni organ. 😊 Ili da je naziv za lanac ( restorana, apoteka ili nakit ) skoro isti kao deo ženskog polnog organa. 😊
Što se tiče cena smeštaja u Norveškoj, one variraju dosta od mesta do mesta i od vaših potreba naravno. Mi smo prvu kuću, koja je imala 3 sobe plaćali 1000e, sada živimo u kući sa 4 sobe i plaćamo 1300e. Struja je oko 100 – 200 eura. Internet oko 100 eura, hleb je od nekih 2,5 – 4, 5 eura, kafa oko 5 eura, sendvič oko 8-10 eura, kutijica jagoda između 5- 9 eura, borovnice koje se ovde jedu tokom cele godine su uglavnom 4 eura, muslim na male kutije od 200 grama na primer.. Ako odlazite u restoran, ručak za dvoje je minimum 50 eura. Odeća je sličnih cena kao kod nas a kozmetika jeftinija jer stalno imaju odlične popuste. Alkohol je dosta skup i može se kupiti samo u prodavnicama koje se zovu Vinmolopolet , u posedu su države i broj takvih ranji se otvara u odnosu na broj stanovnika. Kod nas se na primer nalazi jedna takva radnja. Samo se pivo može kupiti u svakoj radnji, ali ne ceo dan. Radnim danima do 20h, a vikendom do 18h.
Norvežani dosta jedu polugotovu hranu. Ne vole da provode vreme u kuhinji i sve što se sprema duže od pola sata ne dolati u obzir. Radije će to vreme provesti sa decom ili trenirati, šetati. Vole dosta polugotove ćufte, grilovane viršle, salate koje prave već od iseckane i pečene piletine, vole ribu, riblji puding, jedu dosta sira i škampe, paste i pice. Njihov najveći specijalitet je «pinnekjøtt». U pitanju su jagnjeća rebra koja se spremaju na posebnim drvcima u šerpi i jedu se za Božić sa krompirom i kupusom. Imala sam priliku da probam i oduševljena sam. Hrana se dosta razlikuje od naše, ukusi su drugačiji, koriste manje aditiva, manje soli i šećera. Pašteta je pravljena od čiste džigerice i nikako mi se ne dopada iako znam da je mnogo zdravija. Nemaju jogurt u tečnom stanju. Ali vremenom se naviknete. Srećom postoje neke naše radnje gde možete kupiti plazma keks, ajvar, smoki, kore za pitu, napolitanke i tome slično.
Teško je reći koji deo Norveške je najbolji za život. Zavisi mnogo od vas samih. Recimo ja ne želim da živim u Oslu, ne bih mogla da živim u Bergenu i Stavangeru jer ne podnosim kišu 300 dana godišnje. Meni se sviđa baš ovde gde smo, jer imamo i reku i more i šumu, klima je blaga. Mi smo u 1/3 Norveške. Opet neki naši ljudi vole sever, iako su noći duge i zime, ali je leti ceo dan dan i sunce. Kažu da su ljudi druželjubiviji. Kod nas su leta isto duga, sunce je skoro celu noć i celi dan, tako da imamo maske za spavanje jer ako se tokom noći probudite, niste sigurni da li je 2h ujutru ili kasnite na posao. 😊
Za sve vas koji planirate živeti ili posetiti Norvešku, pripremite se na cenovni šok. Pripremite se da neće kafići i restorani biti puni radnima danima, jer oni tada rade i nakon posla imaju svoje obaveze. Nemojte očekivati da vam neko kuca na vrata da vas pozove na kafu. Znači ne očekujte balkanski život samo sa više novca. Mislim da je Norveška idealna za ljude koji vole i žele mir, pored sigurnosti. Tinejdžerima je najteže definitivno , jer ste ih odveli od svega onog zabavnog. Onima sa 20 takođe može biti dosadno. Ali mi sa 30 i više, nama je idealno. Volimo ovaj mir koji je u vazduhu. Volim mala mesta, iako sam 5 godina živela u Beogradu. Sada kada dođem, stresno mi je sa toliko ljudi i saobraćaja i sirena. Ovde su uglavnom električni automobili, električne robot kosilice i sve je tiho. Oni ne uznemiravaju druge niti vole da neko to radi.
Što se tiče vrtića, sviđa mi se jer su deca napolju bez obzira na vremenske uslove, po 4h na dan i spavaju napolju, prljalju se, skaču po barama ali ne brinite, imajuvodootpornu odeću i vunenu garderobu ispod zimi. Samo ako temperatura padne ispod -10 ne idu napolje. Retko su bolesni, prosto mi je neverovatno kada uporedim sa Srbijom. U vrtićima imaju kokoške, zečeve, koze, okuženi su prirodom, idu u šetnje šumom, grickaju šargarepe i to je nešto veoma popularno. Slatkiše dobijaju Subotom. Deca su u krevetu u 19h! 😊 U školi deca nemaju ocene, ne odgovaraju i ne čitaju javno, niko ne za ko je kakav đak osim roditelja te dece. Mnogo istražuju sami i uče ih da misle, rade praktične stvari.
Ja sam do sada posetila Trondheim, Sandefjord i Ålesund.Osim toga želja mi je da idem na safari kitova u Trømso , da vidim polarnu svetlost i da odem na kratarenje Gajranger fjordom.
Ono što bih izdvojila kao „fun facts“ je da Novežani kao ateisti, Uskrs ne povezuju sa farbanjem jaja, nego idu na skijanje 5 dana ili na neku tropsku destinaciju. Zadržali su samo praznike iz hrišćanstva jer žele da imaju slobodne dane da putuju. 😊 Potpuno se slažem sa njima. Takođe imaju zakon koji se zove « Javteloven» i po njemu su svi isti i nema isticanja! Takođe je popolaran naziv « likestilling » jednakost polova «, pa shodno tome postoji porodiljsko odsustvo i za mamu i za tatu od par meseci, kako bi se i tata povezao sa detetom. To je obavezno i meni je slatko kada vidim tate da šetaju bebe dok su mame na poslu. Prisustvo oca na porođaju se podrazumeva. Takođe norvežani su puni poverenja, nikada neće ući u bus da ne plate kartu. Nekada imaju štandove za vafle i kafu , gde sami uzmete i ostavite novac u teglu! Nemojte ni sumnjati da će im pasti na pamet da uzmu i ne plate. Takođe postoji mesto koje se zove Hell. 🤣 Bude smešno kad kažete idem u Hell.Što se mene tiče, divno je živeti u zemlji koja te poštuje bez obzira odakle si došao. 😊 Ali ne zaboravite, da smo mi ti koji imamo odgovornost da učimo jezik i prilagodimo se njihovim zakonima i pravilima. Mi smo odabrali da dođemo ove, niko nas nije terao. 😊
Štrikanje je nešto uz šta je većina nas odrasla. Naše mame, bake ili prabake, štrikale su džempere i čarape za svoje ukućane. I sada mi je slika moje majke u glavi koja nam štrika džempere za školu u raznim bojama, a kada smo bile male seka i ja, bilo je nezamislivo ići bez prsluka. Moja majka i dan danas nosi prsluk, izgleda smešno ali je toplo.
Ova nova izazovna situacija u kojoj smo se svi našli, pokrenula je mnoge promene u ljudima. Neki su odlučili da nauče novi jezik, neki da smršaji, neki su počeli da trče, a neki su pronašli nove hobije ili čak i izvore prihoda. Jedno je sigurno, štrikanje je počelo polako da se prikrada i vraća u neke domove. Štrikanje nam sreće misli jer zahteva punu koncentraciju, povoljno deluje protiv demencije i alchajmerove bolesti, anksioznosti i depresije. Zabavljate mozak i ruke su uvek zauzete, a pri tom stvarate nešto lepo za drage osobe ili svoje kupce.
U Norveškoj je štrikanje izuzetno popularno. Ovde se štrika na pauzama na poslu, u avionu, u autobusu, u vozu, u kafićima! Štrikaju I za siromašne u drugim zemljama . Često ćete videti kafiće u kojima možete kupiti i vunicu, tako da devojke, žene, bake sede i ispijaju kaficu uz čašicu razgovora a pritom neprestano štrikaju. Jednom prilikom, posetila sam taj kafić i naišla na nešto neverovatno! Ispred lokala je bio bicikl kao dekoracija i gabica na kojoj piše „VOĆAR JUGOSLAVIJA“. Bila sam oduševljena! Ne znam kako je gajbica završila čak u Norveškoj, ali mi je izmamila osmeh na lice.
Gledajući slike na Instagramu, naišla sam na zanimljive profile koje se bave štrikanjem i kreiraju magiju pa sam poželela da ih podelim sa vama. Mislim da zaslužuju podršku svi oni koji rade nešto kreativno ili vraćaju neke stare dobre hobije u modu.
Norvešku često nazivaju najsrećnijom zemljom jer je nekoliko puta bila izglasana da narod u njoj najsrećnije živi. Postoji i snimljen dokumentarac “ Lykkelandet“. Mnogi su odmah povezali da je to zbog naftnog fonda koji je ogroman. A onda su istraživanja išla dublje i detaljnije…
Dva glavna razloga za sreću su ekonomija i starosno doba koje dožive zahvaljujući dobrom zdravlju i čestim fizičkim aktivnostima. Mesečni priliv novca je naravno bitan ali ono što oni ističu je pre svega sigurnost i poverenje koje imaju u svoje institucije. I jedna stavka koja je na vrhu liste je darežljivost. Oni imaju mnogo humanitarnih fondova kojima daju novac. Većina Norvežana svakoga meseca šalje pare „svom“ detetu u Africi. Norveška država plaća ogromne svote novca svake godine Brazilu da ne seku amazonske šume, pluća planete. Naravno da se žale na visoke cene hrane, porez, troškove života, ali uvek kažu da su srećni jer žive u uredjenoj državi gde postoji sloboda govora, mišljenja, sloboda u religiji. Toliko slobode da imaju pravilo kada dete puni 15.godina ako je bilo kršteno, pitaju ga da li se odriče ili želi da ostane kršteno. Mene je ovo oduševilo! Jer niko nije pitao dete a sada dete ima slobodu da odluči.
Šta je to sreća i za koga?
Dete kaže da je srećno kada dodje Subota pa dobije slatkiše, mladi roditelji kažu da je sreća jer su prvi put osetili roditeljsku ljubav. Devojka kaže da je sreća kada kupi sebi sveže cveće i uživa u mirisu istog. Sestra kaže da je sreća kada zagrli sestru ili brata. Omladina kaže da je sreća kada plata legne na račun. Baka od 80,90 godina kaže da je srećna jer može da hoda bez štapa, što bez obzira na visinu penzije ima pravo na dom. Azilanati kažu da je sreća što su konačno u mirnoj i bezbednoj zemlji, gde bez straha od zatvora mogu reći šta misle. Žene kažu da je sreća šoljica kafe ili čaša vina sa prijateljicom uz dobar razgovor i smeh. Kao što vidite, sreća je različita u zavisnosti koga pitate. Za mene je sreća kada mogu da putujem i istražujem. A šta je za vas sreća?
Božićni marketi se tradicionalno održavaju širom Norveške. Magično selo u srcu Norveške, posebno se izdvaja i poznato je po zimskim i Božićnim čarolijama. Udobne drvene kućice pune istorije, podzemni svet i sećanja na prošlo doba. Planinski grad Røros u Trøndelagu jedan je od najstarijih evropskih gradova s drvenim kućama i naći ćete ga na UNESCO-voj listi svetske baštine. Grad je poput živog muzeja sa stotinama godina starim uspomenama. Sve, od magičnih ulica do starih rudnika bakra.
Røros je osnovan 1644. godine kada je na tom području pronađena prva bakarna ruda. Sedećih godina razvio se u jedan od najvažnijih norveških rudarskih gradova. Stanovnici Rørosa sačuvali su izvorni šarm grada, s kućama iz 18. i 19. veka, kao i okolnim kulturnim krajolikom.
Oni su takođe dobili oznaku održive destinacija zbog posla koji su obavili na smanjenju negativnog uticaja turizma na lokalnu zajednicu. Jedna od najvećih atrakcija svakako je stara crkva Røros, poznata i kao Bergstadens Ziir (ukras). Pogledajte samo arhitekturu i sve detalje pogotovo prekrivene snegom!
Zimi se mnogi ljudi kreću pešaka po Rørosu jer tako najbolje mozete upoznati svaki kutak og magičnog mesta koje zimi liči na reklamu za Coca Colu. Usput možete navratiti do nekih trgovina i radionica u kojima se prodaje lokalno proizvedena keramika, odeća i hrana. Postoji prodavnica u kojoj dečak pravi jedinsteve mindjuse i prstenje tako što topi kašike! Budući da je Røros zimi jedan od najhladnijih norveških gradova, najbolje je obući se toplo u vunu!
Kad se temperatura spusti na minus 20, može biti dobro s vunenim džemperima i rukavicama iz jedne od lokalnih trgovina, ili s toplim ćebetom i jastučićem. Baš nedavno sam gledala reportažu u kojoj jedan od kočijaša priča o svojoj jedinstvenoj prilici kada je vozio Kraljicu Sonju a kasnije i princezu Martu i da se veridba odigrala upravo tokom vožnje sankama koju vuku konji. Romantično, zar ne?! To me je podsetilo na našu veridbu koja se odigrala u Beču u beloj kočiji. Udobno se smestite ispod ovčje kože u vožnji saonicama, idite na skijanje ili se okušajte u vožnji sankama koje vuku psi. Tradicionalni božićni market učinila je Røros jednim od najbajkovitijih odredišta u Norveškoj za Božić.
Božićni ukrasi, štandovi na tržnicama i magična atmosfera čine savršeno okruženje za dobro, staromodno božićno slavlje.
Božićni marketi se održavaju širom Norveške i u nekim mestima imaćete sreće sa snegom, u nekima baš i ne, kao na primer u Trondheimu, jer su klimatske promene učinile svoje. Ali atmosfera svakako ne izostaje. Magičan zvuk zvonceta koji oglašava prolazak konja. Mogućnost da probate i kupite lokalnu hranu, probate sok od gloga i ukusne vafle. Klizalište je takodje aktivno tokom praznika.
Iako je Norveška u to vreme bila siromasna evropska drzava, porodica Thams je zivela ekstravagantno bogatim zivotom u gradu Orkangeru. Ova velika kuća je sagradjena od strane Wilhelma Augusta Thamsa 1870. godine. Prvobitno je bila privatna rezidencija porodice Thams. 1890. godine postala je prva (privatna) kuća koja je dobila struju. Ogroman park okruzuje zgradu. 1890. godine Christian Thams je kupio Bårdshaug Herregård, predivan beli dvorac, koji je danas istorijski hotel, kao svoju licnu rezidenciju. Narednih godina, ova kuća postala je dom operativnog menadzera i kancelarije Salvesen & Thams.
Mnoga imanja pored reke Orkla koja prolazi kroz mesto Orkanger, imala su nekoliko vlasnika, uz farme sa pravom na zemlju. Nakon prve industrijske revolucije, rad u polju nije bio isplativ za manje farme. Porodica Thams je, stoga, mogla da kupi pravo na veliki broj šuma i vode.
Songlia je bila jedna od farmi koje je Christian Thams kupio. U Songliji je spojio 88 imanja, koja su se koristila za lov i ribolov. Danas, to imanje iznosi 1/10 veličine Orkdal komune. Christian Thams je pozvao mnoge svoje prijatelje u Songliu, medju kojima je bio i Princ Albert Prvi od Monaka, uslikan na stepenicama „gostinske kolibe“.
Fantastično je što možete prošetati imanjem i doživeti neko staro vreme. Predivna jesen, opalo lišće, šuškanje pod nogama i jabuke u dvorištu, kao scenario iz nekog romantičnog filma iz prošlog vremena.
Parna je kuća sagrađena 1893. godine, a njome je upravljao Christian Thams. Isprva je vodio posao s pilanom i drvetom. Kasnije je kuća korištena kao autobuska radionica i druge industrijke fabrike.
2010. godine porodična firma Pearl 2, Irena i Eduarda Poorta, kupila je ovu kuću s ciljem da je očiste i obnove kako bi se lepa i istorijska zgrada mogla ponovno koristiti. Prvo je bio plan završiti prizemlje kako bi se kuća mogla koristiti za razna događanja. U leto 2011. započelo je čišćenje. Tokom ovog postupka pronašli su nekoliko uzbudljivih članaka, uključujući kompresor, vremenske tablice s početka 20. veka, stare fotografije i slično.
Neki su to nazivali ludilom. Iren Olsen Poort i njen suprug Eduard Poort ostvarili su svoju ideju i shvatili Orkangerove najposebnije potrebe i pretvorili deo kuće u zabavne sobe u Damphusetu. Ovde se danas održavaju razne proslave, tematske večeri uz muziku i razne specijalitete. Meni je posebno bilo interesantno šetati imanjem.
Svako od nas jednom dodje u period kada počne da primećuje prve tanke linije, bore na licu. Sve je to normalno i deo prirodnog procesa starenja. Neke od tih bora dobili smo zbog smeha, nege zbog mrštenja, neke zbog tužnih ili srećnih trenutaka našeg života. One su deo nas. Bore oduvek posmatram kao godove na panju. Što ih je više, stariji smo a samim tim i mudriji.
Kao farmaceut imala sam i imam prilike da isprobam razne kozmetičke proizvode i često menjam rutine u zavisnosti od godišnjeg doba ili raspoloženja. Zvuči čudno, ali je tako. Sada sam trenutno opčinjena La roche posay hyalu B5 serijom proizvoda. I to je moja rutina trenutno. Uglavnom kupim seriju proizvoda pa kada potrošim isprobam nešto drugo. Mislim da jedino tako možemo pronaći šta je ono što nama i našoj koži najviše odgovara.
Rutina započinje naravno umivanjem a zatim čišćenjem lica. Nežni gel za čišćenje „tri u jedan“ za lice, oči i usne. Gel je pogodan za sve tipove kože, a posebno za osetljivu kožu. Formulisano s neutralnim PH za kožu kako bi se postigla optimalna tolerancija. S termalnom izvorskom vodom iz La Roche-Posay-a, dobijate potpunu negu. Nanesite na vlažnu kožu, na primer, pamučnim blazinicama. Ne ispirati vodom. Bez sapuna, etanola i boja,s parfemom.
Nakon čišćenja nanosim serum. Učinkovit La Roche Posay Hyalu B5 serum za kožu na kojoj su uočljive tanke linije i kožu kojoj nedostaje punoća. Serum je prozirne konzistencije u vidu gela i u pitanju je jedinstvena formula s dve vrste hijaluronskih kiselina i vitaminom B5. Serum smanjuje fine linije i daje veću punoću koži, kao i bolji sjaj. Vlaži kožu lica i blago je zateže. Hipoalergena formulacija, dermatološki testirana. Nanesite na čistu kožu lica i vrata ujutro i uveče. Proizvod je blago parfimisan.
Nakon toga nanosim kremu za zonu oko očiju koja smanjuje sitne bore smejalice. Ovo je delotvorna krema za ublažavanje znakova starenja, za tanke linije, bore i kožu kojoj nedostaje punoće. Vraća koži oko očiju izgubljenu punoću i svež izgled kože. Hipoalergena je i bez parfema.
La Roche-Posay Hyalu B5 bogata dnevna krema pruža vlagu i neguje suvu, zrelu kožu. Nju nanosim kao sledeću u nizu. Obnavlja prirodnu ravnotežu vlage kože i njenu prirodnu zaštitnu barijeru. Smanjuje bore, dodaje vlagu i hrani kožu. Deluje učvršćujuće, a kožu čini mekom i glatkom. Koristi se ujutro nakon čišćenja lica i vrata. S hijaluronskom kiselinom i vitaminom B5 (pantenol). Hipoalergena je i sadrži parfem.
Za žene koje se žele boriti protiv znakova starenja kože iznutra, pronašla sam odličnu dopunu svakodnevnoj rutini u nezi kože u vidu suplementa “ Skin and collagen“ koji sadrži kolagen i hijaluronsku kiselinu koja pomaže u smanjivanju i gubitku elastičnosti kože i održava čvrstoću kože. Tableta se uzima ujutro, a sama tableta je u obliku badema i stoga je lako progutati.
Ovo je bila priča o mojoj trenutnoj La Roche-Posay rutini. Imamo jednu kožu o kojoj treba brinuti i dati joj podršku. Srećom u današnje vreme imamo kozmetičke linije prilagođene svim starosnim dobima.
Škola koja služi da pronađete sebe. Zvuči fantastično, zar ne?! Godina u narodnoj gimnaziji naziva se pauzom. U Norveškoj se nalazi takozvana narodna srednja škola – gimnazija ( Folkehøgskole). Tokom poslednjih godina a naročito u 2020, mladi su hrlili u ove škole koje se nalaze u raznim delovima Norveške. Nekoliko škola moralo je otvoriti nova mesta. Poslednjih godina osnovane su i nove narodne srednje škole. Mnogo je razloga zbog kojih mladi odlučuju da idu u narodnu gimnaziju. Studenti mogu dobiti 2 dodatna boda koja se računaju za upis na visoko obrazovanje. Mogu se odvojiti od normalnog svakodnevnog života, napraviti predah, mogu isprobati hobije i aktivnosti koje bi mogle biti važne za posao i dalje učenje.
Znanje koje steknu u narodnoj školi može se svakodnevno koristi. Takođe stičete i prijatelje s kojima možete biti u kontaktu. U prošlosti su mladi ljudi vreme nakon srednje škole provodili radeći ili su išli u vojsku. Godina u narodnoj gimnaziji nešto je sasvim novo i moderno. Možda je to upravo ono što mladima danas treba.
Pogotovo u društvu koje od njih traži sve više i više. Tada narodna srednja škola može biti utočište za pronalazak sebe. Bez da se svi drugi mešaju u vaše odluke. Može se reći da je ova škola najslobodnija na svetu. Traje 9 meseci, najviše se isprobavaju praktične stvari. Nakon srednje škole, mnogi imaju problem da odaberu zanimanje. Tu ima ovaj tip škole može pomoći. Kad idete u narodnu gimnaziju, živite u internatu, spavate i jedete u školi. U internatima često postoje i kuhinje i zajedničke prostorije.
Puno toga možete naučiti iz života s onima s kojima idete u školu. Naučite sarađivati i rešavati probleme živeći s ljudima koji se razlikuju od vas samih. Takođe svoje kolege iz razreda upoznajete na potpuno drugačiji način kad i vi živite s njima. Ponuda je ogromna! Od surfovanja, vožnje kajakom, pecanja, štrikanja, kuvanja,, slikanja, muzike, vajarstva, joge, biciklizma, jahanja, penjanja do spuštanja padobranom. Mogu hraniti koke, igrati šah, spojiti se sa sobom i prirodom.
„Folkehøgskole“ kako se u originalu zove ovaj tip škole, nije samo akademski. Društveni život također je velik deo godine u narodnoj gimnaziji. Škole organizuju studentske večeri, izlete radi upoznavanja i druga društvena događanja. Nekada su to utakmice, proslave rođendana, filmovi, kratki izleti ili jednostavno ćaskanje uz šoljicu kafe.
Ja bih rado išla u ovu školu da sam živela u Norveškoj u doba nakon srednje škole. Mislim da je fantastično dobiti jednu godinu u kojoj se pronalazite i isprobavate nove stvari i sve to u predivnom prirodnom okruženju kakvo Norveška ima.
Iza sjajnog brenda koji dolazi iz mog rodnog grada Zrenjanina, stoje supružnici Vanja i Nenad Čorokalo. Nenad je po struci diplomirani ekonomista a Vanja je diplomirani inženjer čiji je hobi štrikanje. Želja da se njen hobi pretvori u posao, nastao je tokom porodiljskog odsustva. Tada se desio taj prvi korak i susret sa MERINO vunom ,na čudesnom putovanju zvanom WOOLNIA. Avantura je počela 2016. godine i ide uzlaznom putanjom. Šta je to toliko specifično što je odmah istaklo ovaj brend u prvi plan? Originalnost izrade, rekla bih. Svi smo gledali svoje bake i mame kako sede u fotelji sa iglama u ruci i štrikaju nam džemperiće od vune. Nismo ih baš rado nosili jer nas je nerviralo konstanto grebanje vune. Džemperi su bili nešto što smo oblačili kada je našim mamama bilo hladno. Međutim, sa pojavom WOOLNIA brenda, sve to pada u zaborav! WOOLNIA je meka i miluje!
WOOLNIA proizvodi se prave od 100 % merino vune koja je jedna od najposebnijih vrsta na svetu, jer ima posebno svojstvo prirodnog regulisanja temperature, antibakterijsko svojstvo, pruža prirodnu UV zaštitu, otorna je na mirise i najvažnije, ne iritira kožu! Finoća MERINO vune je 19 mikrometara. Merino vuna dobija se od vune ovaca koje se uzgajaju samo u Australiji i jednom delu Južne Amerike. Takođe, Vanja ne koristi igle dok kreira magične proizvode za svoje kupce. Ona koristi samo svoje ruke i plete prstima! Svoj zanat zaista ima i čuva u zlatnim rukama, i na originalan i upečatljiv način počela je da plete kape i šalove, ćebade koje ste viđali na mnogim fotografijama, predivne džempere, rajfove sa kosu a takođe ima i ponudu za mališane.
Avantura zvana WOOLNIA kreće kada pošaljete svoju porudžbinu, odaberete boje i dezen. Vanji uglavnom treba između 3-10 dana da vašu želju pretvori u stvarnost. Brend WOOLNIA se trudi da svake sezone izbaci nešto posebno i drugačije i obraduje svoje verne kupce i iznenadi pratioce na društvenim mrežama. Prave i kolevke za bebe i predivne cipelice u raznim bojama.
Ukoliko vam se dopadaju WOOLNIA proizvodi koje ste videli ovde, posetite njihov sajt i možete poručiti nešto originalno iz WOOLNIA porodice i ostaje vam samo da nestrpljivo čekate isporuku paketa, brižljivo spakovanog omiljenog vam proizvoda. Oni sa velikom ljubavlju pletu čula, stvaraju nežnost i upliću emocije u svaki komad ručno izrađenog proizoda. Ono što je posebno je da je svaki komad unikat, jer ste vi ti koji birate boje i dezene po svojoj meri i ukusu. Praznici nam stižu, jesen je uveliko sa nama, džemperi su neizostavni komad u našim garderoberima, a uskoro će i zima da zakuca na vrata. Pravo je vreme da se ogrnemo njihovim magičnim ćebetom, uzmemo šolju kafe i gledamo sneg sa prozora. Naštrikajte svoju zimsku čaroliju.
𝘽𝙤𝙟𝙖𝙣𝙖'𝙨 𝙬𝙤𝙣𝙙𝙚𝙧𝙛𝙪𝙡 𝙬𝙤𝙧𝙡𝙙 