Tražite Simi (Symi) iskustva i želite da otkrijete jedno od najlepših i najfotogeničnijih ostrva Grčke? Symi je malo ostrvo u Dodekanez arhipelagu, poznato po neoklasičnoj arhitekturi, pastelnim kućama i jednoj od najlepših luka u Egeju.
Ostrvo Symi u Grčkoj nesumnjivo je jedan od najlepših ostrva Dodekaneza, a mnogi se odlučuju vratiti ovde iz godine u godinu. Često ga zovu „Ostrvo iz bajke“, a zaista je slikovito, kao da se u luci kuće pastelnih boja penju na obronke. Na Symiju se nalaze kuće pod zaštitom države i fasade se moraju osvežiti farbom na svakih nekoliko godina. I upravo to doprinosi autentičnosti ostva. Kućice iz bajke pastelnih boja, ukrašene cvećem , brojni kaktusi u uličicama, mali manastiri i fantastični pogledi nateraće vas da se zaljubite u Symi na prvi pogled.
Nekada se na Symiju živelo od izronjavanja sunđera, ali je navodno Černobiljska katastrofa dovela do razređenja populacije sunđera. Upravo na Symiju je napravljeno prvo ronilačko odelo koje je znatno olakšalo potragu za sunđerima jer se to tada ronilo na dah i nažalost mnogo ljudi nikada nije izronilo na površinu. Jedan takav primerak odela možete videti u čuvenoj prodavnici sunđera. Upravo ovo odelo korišćeno je prilikom snimanja čuvenog filma “ Veliko plavetnilo“.
Stanovnici Symiju oduvek su bili vešti pregovarači čime su uspeli da izbegnu razaranja ostrva. Možete primetiti da ostrvo dosta izgledom podseća na Amalfi a za to je zasluženo prisustvo Italijana sve do 1948.godine kada je Symi vraćen Grčkoj.
Prilikom iskrcavanja na Symi pažnju će vam privući toranj iz 1890.godine koji predstavlja imitaciju Big Bena. Ovaj toranj “ Clock Tower“ je poklon Symiju od porodice Petridres koja je prilikom posete Londonu bila toliko impresionirana da je poželela isti ma svom ostrvu.
Symi nema peščane plaže, uglavnom samo šljunkovite plaže i stene. Najbolje uvale za kupanje su Gialos, Marathounda, Nanou i Disalonas. Svi se nalaze na istočnoj obali, a do njih se može doći brodom iz luke Yialis. Nanou je najpopularniji. Plaža Emborio leži u uvali kristalno čistog plavog mora. Plaža nije ništa posebno, ali tamo je konoba i vlada tišina.
Na ostrvu Symi nalazi se poznati manastir Panoramitis, posvećen Arhangelu Mihajlu i ovo je drugi po važnosti manastir u čitavoj grupi Dodekaneza. Na ulazu u manastir dele marame za sve koji nisu propisno odeveni, pa se možete ogrnuti. Manastir takođe ima bogatu biblioteku vizantijskih rukopisa koji datiraju iz 16. ili 18. veka.
Kaže se da žene na Symiju imaju najlepše noge, a na tome mogu da zahvale mnogobrojnim stepenicama koje ćete videti na ostrvu. Na ostrvu se tradicionalno održava festival od 1995.tokom letnjih meseci koji zapravo slavi grčku kulturu i predstavlja spoj moderne i klasične muzike i mnogo plesa. Kalistrata je naziv za 375 kamenih stepenica Koje vode od Jalosa, donjeg dela sela, do njegovog gornjeg dela – Horio.
Brojni kafići zarobljeni u hladu bogatih nadstrešnica, iznenađenja koja čekaju iza svakog ugla, bezbroj živopisnih uskih ulica kojima vijugate istražujući grad, lica nasmejanih meštana je samo deo onoga što vas čeka iskrcavanjem na ovo bajkovito ostrvo na kome su kućice izgrađene u neoklasičnom stilu . Na Symiju vas čekaju kristalno čiste šljunkovite plaže i mnogo mira,tišine i uživanja u čarima kojima ovo ostrvo obiluje.
Ono što svakako izdvaja ovo skriveno ostrvo je spokoj. Imate osećaj kao da izranja iz njega i čeka da ga upiju radoznali turisti koji zalutaju u potrazi za rajem.Ko jednom krene na potovanje do ostrva Symi koje zrači hedonizmom, neminovno želi da se vrati. Symi vam se prosto uvuče pod kožu i ureže u srce.
Tražite informacije o izložbi “Čarobna Milena” i iskustvu posete Domu Jevrema Grujića u Beogradu? Ova izložba posvećena je jednoj od najznačajnijih srpskih umetnica – Mileni Pavlović Barili, a postavka se nalazi u jedinstvenom muzeju koji spaja istoriju, diplomatiju i umetnost.
Dom Jevrema Grujića predstavlja spomenik kulture u duhu neorenesanse i neobaroka. Prolaskom kroz vrata ove kuće, zakoračili ste u prošlost,avangardu i tradiciju. U prostranim salonima tokom 19. i 20. veka organizovani su brojni balovi koji su okupljali elitu tadašnjeg vremena. Neki od redovnih posetilaca Doma Jevreme Grujića, bili su kraljica Marija Karađorđević, Paja Jovanović, Jovan Dučić, Milan Rakić i drugi.
Upravo ovde, pod ovim krovom potpisan je tajni ugovor između Srbije i Bugarske 1912.godine koji se ticao oslobađanja Južnih Slovena a na kome je kasnije zasnovan Balkanski savez. Dom Jevrema Grujića nalazi se u Svetogorskoj ulici 17 u Beogradu a sagrađen je 1896. godine po projektu poznatog beogradskog arhitekte Milana Kapetanovića. Ujedno predstavlja i prvu zgradu koju je zaštitio Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda, odmah po osnivanju 1961. godine i jedinu članicu Evropskog udruženja istorijskih kuća. Ova jedinstvena kuća-muzej čuva umetničku kolekciju sakupljanu tokom dva i po veka tradicije jedne diplomatske porodice.
U Martu 2019.godine imala sam priliku da posetim ovo predivno kulturno i istorijsko zdanje u okviru čajanke koju je održala naša uvažena novinarka i blogerka, Branislava Antović . Izložba je organizovana u čast proslave 109 godina od rođenja ove srpske ali i svetske umetnice. Uz stručno vođenu izložbu, imali smo zadovoljstvo da se upoznamo sa radom naše čuvene slikarke Milene Pavlović Barili. Rođena je u Požarevcu 5. novembra 1909. godine kao dete umetnika (otac Bruno Barilli bio je poznati italijanski pesnik i kompozitor, a majka Danica Pavlović studirala je umetnost). Milena je još u svojoj ranoj mladosti izražavala zainteresovanost i talenat za umetnost. Studirala je slikarstvo u Beogradu i Minhenu a zatim usavršava i nastavlja svoju slikarsku karijeru u evropskim prestonicama poput Londona, Pariza i Rima.
Prva izložba Milene Pavlović Barili održana je u Beogradu, da bi zatim usledile izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu i Njujorku. Na izložbi u Vašingtonu upoznaje Roberta Tomasa Astora Goslina i udaje se za njega. Svoj stil menjala je nekoliko puta tokom svoje kratke ali bogate karijere. Njeni početni radovi odisali su senzibilitetom i realnošću dok se poslednja faza njenog stvaralaštva vezuje za njen boravak u Americi, kada se u njenim radovima može osetiti prisustvo nostalgije za Srbijom. Milena je takođe pisala pesme na italijanskom i francuskom jeziku a radila je i ilustracije za poznate časopise kao što su Vogue, Glamur, Harpers Bazar itd. Milena je 1944. pala sa konja i tom prilikom je povredila kičmu usled čega je nekoliko meseci provela u gipsu. Smatra se da je uzrok njene smrti iznenadni srčani udar. Umrla je 6. marta 1945. godine u Njujorku, sa samo 36 godina, ostavljajući iza sebe bogatu karijeru. Nakon 4 godine od njene smrti, urna je položena 1949. godine na groblju za strance u Rimu.
Nakon odlične izložbe napravili smo predah uz čaj i zasladili se čuvenom tortom kraljice Natalije. Kad god bi kraljica došla u posetu Domu Jevrema Grujića, spremala se njena omiljena čokoladna torta, po originalnom receptu iz 1885.godine. Natalija Obrenović smatrana je najlepšom ženom svog vremena, bila je omiljena u narodu i bila je rusko-moldavsko-rumunskog porekla.
U svom kratkom i tragično okončanom životu, Milena je uradila mnogo i ostavila iza sebe bogatu zbirku svojih slika. U rodnom Požarevcu nalazi se galerija koja nosi njeno ime, čuva preko 900 njenih dela kao i lične predmete i fotografije. Milena je osvojila i osvaja mnoga srca. Milena je bila i ostala čarobna.
Norveška je zemlja izgrađena na poverenju. To je nešto što me oduševljava. Često dok prolazim ulicama nailazim na rukavice, prsluke, jakne i slično, okačene na drvo ili na ogradu, ko je ima. To su stvari koje je neko izgubio a pronalazač ih okači kako bi vlasnik došao po svoje. Već godinu i po dana mi pažnju privlači žuti prsluk koji visi na ofingeru na drvetu i čeka, čeka vlasnika… Norvežani nemaju ograde ili retko i niske su 0,5m. Ispred kuća ćete naići na biciklove koji leže na travi, robot kosilice, patike ispred ulaznih vrata, električne roštilje, baštenske garniture i ostale ukrase i sve tako potpuno otvoreno i nikome ne pada na pamet da uzme tuđe. Norvežani retko zaključavaju vrata. Jednostavno ne boje se krađa. Iznenadila sam se kada sam srela komšiju koji se vratio iz šetnje i uzima ključ od kola iz poštanskog sandučeta. Rekoh ne bojite se da vam neko može ukrasti auto? NE, kaže zašto bi? Lepo je osećati se bezbedno! Ne misliti da li će vam neko ukrasti bicikl, auto, ući u kući koja je otključana dok ste na poslu itd. Na mnogim mestima imate sa kupiti kafu i uzmete vafle i samo stoji pored tegla da ubacite novac. Ne bi im palo na pamet da uzmu da ne plate. Ono što je tužno da se tome čudimo umesto da se to podrazumeva. Jednom su sproveli eksperiment sa novčanicima. Namerno su ostavljali novčanike sa nešto novca, karticama, slikama porodice u prevozima da vidi koji je nivo poverenja i koliko će novčanika biti vraćeno. Od 20 novčanika, 15 je vraćeno. Ono što čujem od kolega i komšija da nije svuda isto. Tamo gde ima previše stranaca, poverenje je manje. I razumem ih, jer i sami mnogo putuju i doživeli su dzeparoše ili jednostavno čuli pazi se u toj i toj zemlji. Ovde kao nacija medju njima, poverenje jeste veliko. Nadam se da ćemo svi mi koji smo došli ovde da živimo, učiti od njih i usvajati dobre navike.
Norvežani su poznati po tome da drže odstojanje, vole privatnost i postoji simpatična situacija u norveškim prevozima zvana “ Norvežanin- ranac“. Uvek na mesto pored svog stave ranac da niko ne bi seo pored njih.🤣Čak mi je i simpatično jer kad se setim studentskih dana rado bih volela da sam mogla izbeći neke razgovore. 🤣Zato deluju hladno, ne brinu tuđu brigu. Bukvalno možete ići u vunenim čarapama i papučama, niko vas neće pogledati. Nemaju zavese da bi imali što više svetlosti u toku dana i ne gledaju drugima kroz prozor. Često mi se desi da se sunčam na terasi dok komšije kose travu i niko vas ne pogleda, milina. Ipak imam lepa iskustva sa njima. Posle samo mesec dana života u Norveškoj, koleginica me pozvala u šetnju.
Pricala mi je o predivnom Vannspeilet-u kraj fjorda a na samo 200 metara od apoteke, ali od zgrade bazena koja zaklanja plažu, nisam ni znala da je tu more! Tako da sam nam skuvala kafu i ponela termos i čokoladu Kvikk lunsj – njihova čokolada koju nose kao užinu dok šetaju. Pokazala mi je to magično mesto koje sada često posećujem, uživale smo u šetnji i razmenjivale iskustva. Uglavnom o našoj zemlji, o razlikama u svim sverama. Radoznalost je bila obostrana. A zatim sam nedavno srela komšiju tokom šetnje i pitao me da mi se pridruži. Rekoh, naravno! On je starosedelac pa sam tako iz prve ruke čula priče o tome kako je pored mora bila nekada fabrika margarina,pokazao mi izvor sa koga su nekada donosili vodu, morala sam da probam, nestvarno čista voda! I saznala sam da se oko Vannspeileta nalazi spomenik nesretno stradalom dečaku od samo 15 godina koji je iz Orkangera a preminuo je na Utøya – i tokom nemilog napada 22.Jula.2011. Snimljen je film a postoji i knjiga o tom napadu. Ove godine obeležava se 10 godina od tada. Neke priče su lepe, neke tužne, ali mi je bilo zadovoljstvo da čujem nešto zanimljivo od ljudi koji žive ovde.
Nakon 10 dana od dolaska imala sam zakazano slikanje za izradu boravišne dozvole koju vam nakon par dana pošalju poštom na kućnu adresu. Nakon toga, odlučila sam da malo budem turista i zavirim u neke delove grada. Taj dan, osim po šetnji po divnom Trondheimu i sunčanom jesenjem septembarskom danu, pamtim po tome što sam prvi put pobedila strah i sela sama na kafu!
Čula sam da u 12h predivna muzika dopire iz Nidaros katedrale i zbog toga sam odlučila na sednem u kafić ispred iste, naručila kafu i kolač i prvi put sela sama sa sobom. Uživajući u trenutku, začula sam da neko iza mene priča na dobro poznatom jeziku. Okrenula sam se brzinom svetlosti. Kada ste ovde i čujete svoj jezik nakon par dana, nekada prođu i meseci, baš se obradujte. Pozdravim ljubazno devojku. Ona se nasmejala i obradovala, sedela je takođe sama. Došla je u posetu svom momku koji radi ovde. Tako da se moja prva kafa sama sa sobom pretvorila u divan razgovor za nepoznatom devojkom i ulepšala mi dan. 🥰🎶☕Želim vam isto ovako neplanirane i lepe susrete i ostavljam vam kratak snimak muzike iz katedrale. Uživajte!
Kako izgleda prvi radni dan? Zamislite da ulazite u ogromnu apoteku, kao svemirski brod u odnosu na apoteke u Srbiji. Sve same šifre i dugmići, lekovi imaju svoje lokacije, vrteće police, svaka receptura ima svoju stolicu na podešavanje, receptura koja se podešava po vašoj visini, pacijenti uzimaju redni broj, sede i čekaju svoj red. Bez stresa, bez panike, bez požurivanja. Nasmejana lica, 17 novih kolega me dočekalo a ja sam doživela šok! Zašto? Svi pričaju svojim dijalektom! Nisam ih skoro ništa razumela, pitala sam se da li sam učila dobar jezik.
Bila sam uplašena kako ću sada naučiti reči koje ni malo ne liče na “ Bokmål“ koji smo učili, plus stručne reči. Ovde svako mesto ima neki svoj dijalekat. To mi je iskreno najteže palo. Sreća pa su imali razumevanja kada su pričali sa mnom pa su pričali sporije. Ja sam Norvešku doživela kao mešavinu Dzejms Bond filma i FBI. Sve sami zakoni i procedure,šifre, sve on line, morate priznati ogromna promena za nas sa Balkana. Ali jedno po jedno. Savladala sam korake uz pomoć svojih kolega i večno ću im biti zahvalna na tome. Imamo posebnu sobu za pauzu opremljenu kao da ste kod kuće sa svim mogućim aparatima uključujući i mašinu za suđe. Na pauzi imate priliku da bolje upoznate kolege, a i oni vas. Njima je recimo bio zanimljiv moj stil oblačenja, s obzirom da oni nose odeću za kišu, sneg i ranac, nema mode, to mi malo nedostaje. 🤣Oni su vrlo praktični. Želeli su da čuju kako je kod nas, zašto sam odlučila da dodjem, kako mi se čini promena života iz korena. Neke koleginice koriste pauzu da čitaju, štrikaju, rešavaju ukrštene reči, neke da obave kupovinu, odu do lekara, ili banke jer sve radi do 3h. Nije lako, druga je kultura, ali budite ono što jeste i probajte da se uklopite. Ja sam se vodila time da sam ovde došla svojom voljom, nije moja zemlja i trudim se da poštujem sve ovde kao i šansu koju sam sebi izgradila.
Došli smo sa 4 kofera u novi dom. Ključ nas je sačekao u poštanskom sandučetu. Vlasnika nismo ni upoznali jer smo ugovor potpisali on line. Kuća je nova, nenameštena. Znači moramo kupiti sav nameštaj, ali isporuka se čeka 10 – ak dana. Odlučili smo da moramo kupiti dušek na naduvavanje kao privremeno rešenje. Tako da smo na neki način kampovi u praznoj kući čekajući IKEA – u da isporuči sve. 😊 Otišli smo samo da kupimo veš mašinu jer to jedino nismo imali od bele tehnike.
Doživeli smo šok, jer je prodavnica na samo 300 metara od kuće a pošto jel’te nismo imali auto, dostavu mašine smo platili 100e!!! Još uvek sam u šoku. Kasnije smo doživeli šok jer nam je IKEA naplatila 150 e za dostavu. Naša vozačka dozvola ne važi tako da iznajmljivanje auta nije dolazilo u obzir. Jedna divna stvar koja se desila su naše komšije. Kada su nas sreli pitali su trebali nam sto za ručavanje ili TV jer imaju 2 i njima ne treba? I eto par minuta nakon upoznavanja, dobili smo tv od nepoznatih ljudi. Ti isti ljudi su nas blago izgrdili jer ih nismo pitali da nam oni donesu mašinu. Nama je bilo neprijatno i nezamislivo. Kasnije su te iste komšije vozile supruga da sredi dokumenta kada su autobusi štrajkovali. A nedavno su nam dovezli tv koji smo kupili da ne moramo da plaćamo. Bili smo pozvani i na kafu i vala se divno proveli i ispričali. Ovo je moj susret sa divnim komšijama i ljudima koji su tu uvek da dodju u pomoć. Da nam objasne reciklažu smeća u Norveškoj, da nam objasne neke bitne stvari koje se znatno razlikuju od naše zemlje. Svima vama koji dolazite, želim takve komšije. I uvek pitajte za pomoć! Mozda vam se neće uvek svi ponuditi sami, ali isto tako niko nije odbio da nam pomogne. I da, morala sma da kupim jednu fotelju na naduvavanje da imam za terasu. Početak nije nimalo lak. Ne znate šta se krije iza ugla.
Zbog velikog interesovanja nastavljam da vam dalje pišem moj put. 😊 Kada ste regrutovani, dodele vam mesto u Norveškoj gde je njima potrebno. Na intervjuu su me pitali šta volim, kakva sam osoba kako bi našli što bolje mesto za vas, verovatno znajući da nama strancima iz toplijih krajeve nije lako živeti ovde. Bila sam iskrena, rekla sam da mi je veoma bitna blizina reke. Bilo bi super i more ali voda je nešto bez čije blizine ne mogu da živim. Kada mi je stigao mail sa ugovorom i mestom gde sam rasporedjena, prvo sam otišla da Google-am gde je. 😊Bila sam srećna! Dobila sam prvu trećinu Norveške, znači nije ništa preterano hladnije nego u Srbiji kada je zima, a letos smo imali 32 stepena. Dobila sam mesto u malom gradu po imenu Orkanger, na samo pola sata vožnje od Trondheima.😊 Šefica je išla da vidi i iznajmi kuću za mene koju sam našla preko neta. Zamislite kuća je na 300 metara od reke i na 15 minuta od mora. Apoteka u kojoj radim je na 200 metara od mora. 😊Jednom rečju, da sam sama birala bolje ne bih izabrala. 😊
Grad je mali, ali ima sve što mi treba za život! Park prirode, reku, more, bazen za toboganima, 2 tržna centra, restorane, mali bioskop, galeriju, vrtiće, škole, teretane, kuglanu, kamp naselje gde dolaze iz cele Evrope kada je sezona lososa, kafiće, restorane, festival svetla, muzički festival i bogatu istoriju. Baš u ovom gradu krenuo je prvi električni voz u Norveškoj. 😊🥰 Nastavak sledi uskoro…
Planirate preseljenje u Norvešku i tražite realna iskustva života i rada u ovoj zemlji? U ovom serijalu delim svoje iskustvo kao farmaceut koji je dobio posao i preselio se u Trondheim.
Nedeljno jutro, sedim u fotelji i padne mi na pamet da vam ukratko kažem kakav je bio moj put do Norveške. ZNAM koliko je teško odlučiti se na ovaj korak, da spakujete sve u par kofera i zaplovite u nepoznatom pravcu. O Norveškoj sam znala da je zemlja fjordova i da je naša Isidora Sekulić pisala “ Pisma iz Norveške“. Doduše nekadašnja i sadašnja Norveška mnogo se razlikuju. Možda moje iskustva pomogne nekome jer sam se i sama dvoumila 3 godine. Nikada neću zaboraviti dan kada sam dobila ponudu za posao i bila regrutovana kao farmaceut da dodjem i radim ovde. Sreća, plač, tuga, sve vam se emocije pomešaju. Jer taj dan ste čekali, želeli promenu jer vam je čaša bila puna od borbi sa vetrenjačama u matičnoj zemlji. Onda vas čeka sređivanje papira, dosta toga agencija i poslodavac su sredili za mene, ali naravno da ste vi ti koji morate prikupiti i prevesti papire. Kako se bližio dan dolaska u Norvešu, nervoza je rasla. Prvi put trebate otići od porodice i prijatelja u drugu državu. Nema više viđanja vikendima, ispijanja kafe, izlazaka, roštiljanja sa njima. Već tada smo znali da će se to svesti na 2,3 puta godišnje. Stigli smo u Norvešku u Trondheim 29.avgusta 2019. godine a pre toga otišli na more kao relax- priprema za život u drugoj i nepoznatoj zemlji. Prvu noć smo prespavali i hotelu jer smo kasno sleteli u Trondheim a jutro nakon doručka iskoristiti da malo upoznamo grad pre nego se uputimo u kuću koja nam je sada dom. Evo par slika prvog susreta sa Norveškom. A narednih dana ako vas zanima, pisaću kako se situacija dalje odvijala…
Kako steći prijatelje? Nema recepta, svako ima svoj način. 🥰Nekada kliknete na prvu, baš kao mi sa divnim komšijama. Sledeće prijatelje upoznala sam tako što me naša žena koja je videla moj post na Fb, kontaktira i rekla-ej pa ja živim u mestu pored, ajmo na kafu! I sada se družimo, baš danas dolaze da zajedno pečemo roštilj. Druge prijatelje, tj dva para smo upoznali tako što su došli na festival svetla u naš grad, inače su uz Hrvatske i imaju po dvoje dece. Isti ti ljudi su nas pozvali da slavimo sa njima Novu Godinu u kući kod trećeg para iz Hrvatske, koje nismo ni znali. 🤣🥰Ali smo se proveli kao nikada! 🥰 Onda mi devojka koja radi u istom centru u kafeteriji kaže, ej moj momak je iz Bosne, mislim da se vi razumete, želiš da ga pozdravis? Rekoh naravno! 🥰Oboje smo se jako obradovali jer smo pričali naš jezik. 🥰Zatim sam otišla da polažem norveški, i čula poznat jezik. 🤣Odmah se pozdravile, razmenile brojeve i sada se redovno viđamo. Neke upoznate tako što dodju na letnji posao kod vas u apoteku, pa odlučite da zajedno idete u šetnju i pokažete im mesto. 🥰Tako da, prijatelje ćete upoznati kada se najmanje nadate. 🥰 Naše divne komšije često svrate da me pozdrave. Rekla sam joj-ti si moja norveška mama. 🥰Uvek kada me sretne kaže – ja želim zagrljaj! 🥰Rekoh naravno! I zaista me grli čvrsto i dugo baš kao mama. 🥰Doživeti to od lokalaca, nije lako! Takođe imam divne lokalne pacijenate. Jedan od njih je vozač školskog autobusa. 🥰Uvek nasmejan, šaljiv, pozdravi me i zastane na ulici da razmenimo po koju reč. A večno sam mu zahvalna jer je kada je saznao da putujemo za Srbiju, rekao pa imate direktnan autobus do aerodroma odavde. Doneću ti sutra raspored vožnje. Sutra sam došla u smenu popodne, a koleginice mi dale red vožnje, na kome je pisalo – za Bojanu, srećan put. 🥰To su te male stvari i divni ljudi koji vam ulepšaju svaki dan. Ja se ovde već osećam kao domaća. A to želim i svima vama da jednom osetite. 🥰
Septembar 2020. godina kada je ceo svet stao, kad se mnogi nisu usudili ili nisu mogli da putuju… Kao neko ko nikada ne odustaje i ne prihvate NE kao odgovor, tako sam i ovog puta odlučila da slušam svoje srce. A kada slušate svoje srce tada nema grešaka jer vas ono uvek odvede tamo gde duša želi, a nekada vam čak da i ektra bonus kao nagradu za hrabrost i neodustajanje.
Suprug i ja smo odlucili da putujemo i zagrlimo svoje najmilije. Naravno da nije bilo lako, zahtevalo je presedanja i čekanje satima. Iako sam strpljiva kao kisela voda kada se promućka, i ne volim da čekam Godoa, ovoga puta me je baš to čekanje odvelu u 2 glavna grada, u dve države i priuštilo mi najlepše uspomene… Jedan od tih gradova, prva stanica naseg presedanja je bio Amsterdam o kome sam vam već pisala.
A druga stanica bio je moj najveći san od detinjstva- Pariz! Nikada osim Spinalonge na Kritu, nisam dozivela toliko emocija i nisam toliko plakala. Ali dok sam na ostrvu leproznih plakala od tuge i empatije, u Parizu sam plakala od sreće i neverice, pogotovo kada sam ugledala njegovo velicanstvo Ajfelov toranj kako se ponosno uzdiže iznad Sene…
Reka SenaPiramide ispred Luvra
Pariz je dugo moja velika zelja, ali mnogo zelje i destinacije još cekaju svoje vreme da se ostvare, a neke želje vam se ostvare kada se najmanje nadate i baš tako je bilo tada sa tim šarmerom od Pariza… Suprug je bio 2 puta u Parizu jer je išao u internacionalnu školu u Holandiji i samim tim raspuste provodio po drugim državama kod drugara. Tako je posetio Pariz 2 puta i detaljno ga obišao što nam je bilo od pomoći. Saznali smo da imamo 7 sati čekanja izmedju leta Pariz-Beograd i odlučili smo da se upustimo u avanturu tur de Pariz, umesto da sedimo na aerodomu.
U Parizu su tada bila na snazi izuzteno stroga pravila i morale su se nositi maske i na otvorenom, dok smo mi u Norveškoj sve vreme išli bez maski, često nisu bile ni obavezne unutra u nasoj komuni. Nije bilo lako iz slobode, mnogo prirode i prostranstva odjednom šetati po gradu gde je sve toliko strogo. Sam ulazak u metro, tramvaje bio mi je šok! Nikada nisam bila u tako velikom gradu, niti sam navikla da su ljudi kao sardine u prevozu… To je za mene zaista najveća mana Pariza i najgori utisak je ta nepodnošljiva gužva u prevozu, zato ćemo sledeći put iznajmiti auto kako bi imali slobodu i konfor, ili moje novo omiljeno prevozno sredstvo za obilaženje gradova-električni skuteri.
Nasa prva stanica nakon izlasla iz metroa je bio Noterdam. Bilo je tuzno videti ga pod rekonstrukcijom nakon požara koji je delimično oštetio njegovu lepotu. Sve je kao san… Nastavili smo dalje preko mosta, uz Senu gde su moju pažnju privukli slikari i njihova dela, umetnost pokraj reke na putu ka Luvru.. U Parizu se lepota umetnosti samo preliva i nastavlja, dopunjuje se. Moje srce jos uvek pati jer nismo uspeli da odemo do Monmatra, za koji prema fotografijama već znam da bi bilo moje omiljeno mesto. Ulica sa kaldrmom, sa umetnicima koji i dalje u tom malom parčetu raja čuvaju od zaborava neko drugo vreme i način života, ali znam da se u Pariz vraćamo opet, jer sam doslovno samo otvorila poklopac šerpe i udahnula Pariz tek toliko da me opije i da se zaljubim, ali nisam ga degustirala…
S obzirom da smo imali samo par dragocenih sati, mozda je i dobro sto je zbog pandemije sve bilo zatvoreno pa je razočarenje bilo ublaženo jer nismo mogli da posetimo Luvr. Ali sam mogla da uzivam u arhitekturi grada, u šetnji i da budem zahvalna jer sam sasvim slučajno dobila Pariz na dan kao poklon.
U blizini Luvra popela sam se na Most Umetnosti (gde su Keri i Big iz serije Sex and the City, imali čuvenu scenu) koji stoji izmedju Luvra i Francuskog Instituta. Zatim smo prošli kroz dvorište Luvra i krenuli kroz park Tiljerije, masku sam skidala povremeno da mogu da dišem, ali čika policajac je rekao- Madam- maska. Nakon predivne šetnje kroz park, predivnih skulptura, nekoliko ljudi koji sede oko fontane, stigli smo do trga Konkord gde je veliki obelisk, gde počinje Avenija Jelisejska Polja – Champs-Elysees. Šetali smo do Trijumfalne kapije i usput bar na tren videli ostatke šarma Pariza koje je depresivno uništila pandemija, čuvenu Chanel prodavnicu, restorane sa nikada manje ljudi, a onda smo krenuli krupnim koracima praćenim ogromnim uzbudjenjem do Ajfelovog tornja o kome sam maštala još kao devojčica. Popeli smo se na plato Trokadero odakle smo gledali u Ajfeolov Toranj i Marsova polja (park oko tornja). Mene su preplavili emocije, toliko godina sam gledala njegovo veličanstvo na malim ekranima a zatim smo se konačno upoznali i zaljubili na prvi pogled. Nekolicina lokalaca pevala je i svirala ispred tornja što je još pojačalo moje emocije do suza… Suza radosnica što je moj san sasvim slučajno postao stvarnost. Bilo mi je teško da se pomirim sa činjenicom da nakon samo pola sata divljenja, moramo da krenemo nazad prema aerodromu…
Ne, neću vam pisati o nečemu što nisam videla jer je bilo neizvodljivo. Mnogo je još skrivenih mesta koje me čekaju da otkrijem, da im se divim, zaljubim. Ali ću večno biti zahvalna što mi se ostvario jedan od najvećih snova, pa makar to bilo na par sati. Ali tih par sati, ja i stari šarmer Pariz imaćemo zauvek. Jer sve je u životu do osećaja! A ja sam se tada osećala fenomenalno! Oh da! Vratićemo se opet da na miru sednemo u restoran, probamo francuske specijalitete, pijem vino i slušam muziku, divim se umetnicima, modi, parkovima, da upijem njegovu magiju onako kako to zaslužuje. Do tada, živim od tih slatkih trenutaka i prelistavam fotografije…
I den sørøstlige delen av Hellas er det lite paradis, en unik øy, en kombinasjon av et rent naturmiljø med en autentisk tradisjon tapt gjennom århundrene. Dette er Karpathos. Det ligger i det sørlige Egeerhavet, mellom Kreta og Rhodos. Det er den nest største øya i Dodekanesene, etter Rhodos, som ennå ikke har overgitt seg til masseturismen og derfor fortsatt beholder sin opprinnelige, naturlige og autentiske skjønnhet.
Innbyggerne i Karpathos opprettholder vanene og tradisjonene til sine forfedre med respekt og stolthet. Å opprettholde denne tradisjonen går gjennom deres daglige liv, og imponerer gjester som føler at de går tilbake i tid. Festivalene på Karpathos er de mest kjente og de ekte, dominert av tradisjonell musikk og lokale danser og tradisjonell mat. Karpathos har 160 km kystlinje med utallige strender, hvorav noen er anlagte og andre beregnet på de som søker ensomhet. Tolv landsbyer på Karpathos ligger på fjellet, og de andre ved sjøen. Kafeer og livlige tavernaer i små landsbyer tilbyr ekte gjestfrihet og autentiske oppskrifter fra Karpathos. Gjestene er stort sett imponert over det endeløse landskapet som tar pusten fra deg og som er forskjellig fra region til region.
Pigadia
Pigadia er hovedstaden i Karpathos og stedet der vi bodde. Hvor mange skandinaver det er her, for det meste nordmenn, bevises av at det i hver etasje var et lesekrok med bøker på norsk. Hotell på stranden, havutsikt med morgenkaffe. Her var en av de gamle byene Karpathos, Poseidio eller Posi, til ære for havets gud, Poseidon. Det er fortsatt deler av den gamle akropolis og de syklopiske murene som beskyttet den. I dag har byen Pigadia alle fasilitetene til en hovedstad for sine innbyggere og besøkende. Kafeer og restauranter, som ligger rett ved havet, gir deg muligheten til å nyte unik mat, med utsikt over fiskebåtene. Vi fant en fantastisk kafé i Pigadia, ikke så mye på grunn av utsikten over havnen som på grunn av de fantastiske eierne. Et eldre ektepar, hjemmekoselig, en feit katt som koser seg inntil deg, den beste kaffen jeg noen gang har hatt. Alt dette sammen etter hjemkomst fra stranden er en ideell kombinasjon. Denne sjarmerende kafeen heter Angolo Italiano.
Ikke langt fra sentrum ligger rene og organiserte strender som den endeløse „Vronti“-stranden, Kyra Panagia, Agios Nikolaos og Ammoopi som ligger ca 6 km sør for Pigadia.Under omvisningen i byen kan du nyte maleriene og maten til en autentisk Egeerhavet. små utfluktsbåter som går til de unike strendene „Kato Lakos“, „Kyra Panagia „Apella“,,, Chai“ osv. Når det gjelder restaurantene, anbefaler jeg deg å prøve Sofia’s Place, Maxim Taverna og Orea Karpathos, som ble anbefalt av guiden vår, og vi angret ikke på det. Pass på å gå rundt i byen i løpet av dagen. Den har spesiell sjarm og er ikke overfylt.
Flere strender på Karpathos vil tilfredsstille selv den mest krevende reisende. Planlegg dagsturer rundt på øya og oppdag vakre strender, fra isolerte eller organiserte til sand- eller rullestein, men alltid med smaragdhavet som er kjennetegnet til Karpathos. Diakoftis, Lefkos og Apella regnes som de mest populære strendene på Karpathos, med Apella to ganger som ble erklært som den beste stranden i Europa! Det kan nås med båt eller bil. Vi foretrekker cruising, så vi bestemte oss for å gå rundt kysten og besøke noen av strendene som er utilgjengelige fra fastlandet. Så la oss starte et cruise rundt denne vakre øya! Gå ombord på skipet, kapteinen klar, musikk, brisen som blåser og utsikten til 50 nyanser av blått rundt deg under eventyret. Mens du hviler og svømmer på stranden, lager det hardtarbeidende skipsmannskapet lunsj til deg. Deilig souvlaki i skyggen skapt av en enorm stein. En uforglemmelig opplevelse!
Kyra Panagia
Tradisjonelle fargerike hus som klatrer opp to bratte bakker, vindmøller og kirkens klokketårn, gir et unikt og enestående bilde. Det er normalt at du under oppholdet her også vil se folk som fortsetter å bruke sine lokale kostymer og har beholdt språket og uttrykkene sine. De er vennlige bestemødre som ønsker deg velkommen rett ved inngangen til landsbyen hvor vi stoppet for å ta en kaffe før turen. Ønsker deg hjertelig velkommen med et oppriktig smil og varme. Kaffen vi drakk hadde en spesiell smak. Det er kvinnene som er de viktigste her og styrer husholdningen. Med flittige hender lager de mat av det de kan dyrke selv på Olympos. De selger den samme maten til turister fra vinduene i husene deres, og noen har en hage, en taverna hvor du kan sette deg ned for å spise lunsj. Pass på å prøve makronene. Det er spesiallaget pasta med stekt løk ovenfra. De smaker fantastisk! Dessuten er grønn salat med grønnsaker og stekt zucchini noe som gledet oss spesielt. Direkte fersk fra hagen til tallerkenen din. Landsbyen Olympus har blitt beskrevet som et levende folkemuseum hvor besøkende kan oppleve ekte gresk gjestfrihet i tillegg til dens makeløse skjønnhet. Blant de viktigste severdighetene i landsbyen er Panagia-kirken fra 1500-tallet med sitt utskårne tempel og fresker i tre.
Den lille landsbyen Kyra Panagia ble utviklet på grunn av stranden, en av de mest kjente og elskede på øya. Hovedtrekket er en kirke med en rød kuppel og en klokke ved siden av et tre. Det er fullt organisert, med vakker utsikt fra en fantastisk taverna hvor du kan spise lunsj.
Imidlertid ble hjertet vårt definitivt tatt av Ammoopi-stranden. Gjemt for innsyn, omgitt av furutrær, krystallklart hav og en taverna med den mest fantastiske utsikten. Stedet vårt var jevnlig mellom to furutrær hvor jeg leste bøker i skyggen hver dag. Jeg har aldri svømt så mye som jeg gjorde på Ammoopi. Hvorfor er det så vanskelig å forklare, krystallklart vann og ideell temperatur, utsikt over båter, tavernaer, steiner, furutrær. Jeg hadde rett og slett ikke noe ønske om å kjøle meg ned fra vannet. Turister i Amoopi er 90 % italienske. Til tider følte vi at vi var i Italia. Bakgrunnen for dette er at Karpathos tilhørte Italia frem til 1948 da det ble returnert til Hellas. En stor del av lokalbefolkningen snakker italiensk veldig
Olympos
Når du er på Karpathos, er landsbyen Olympos definitivt et must. Vi dro på tur med guide i følge med vinden, som flyttet bussen på enkelte strekninger. Heldigvis, da vi kom til selve landsbyen, var vi skjermet i de trange gatene. Det bodde folk på flukt fra pirater i landsbyen på 700-tallet. Isolert fra omverdenen bevarte de ikke bare den gammeldagse doriske dialekten, men også kunst, kultur og skikker. Stedet ligger ved kysten, beskyttet mot innsyn av et stort fjell. Her på Olympos ligger fargerike hus spredt på fjelltoppen. Ikke nøy deg med bare et bilde på avstand – her har beboerne klart å ta vare på mange spesielle lokale tradisjoner, du kan høre den greske dialekten og se en mengde fargerike, spennende folkedrakter i den lille landsbyen, som ofte beskrives som et levende folkemuseum. Den mest tradisjonelle greske landsbyen er akkurat Olympos. Landsbyen etterlater et fantastisk inntrykk fra første øyeblikk du ser den. Den ligger på toppen av en høyde som er omgitt av større fjell og går vestover til de utilgjengelige breddene. På grunn av sin fenomenale beliggenhet har husene en unik utsikt over Egeerhavet, og derfor kaller mange dem ‘Egeiske balkongen’. Et av de mest fotograferte husene er nettopp denne. Store deler av vegetasjonen på Karpathos forsvant forresten i en stor skogbrann som brøt ut i 1989.
Gå deg gjerne vill i gatene, besøk butikker hvor de lager skinnsandaler og støvler på bestilling. De er veldig dyre og kjøpes for det meste av skandinaver som er de mest tallrike besøkende til Karpathos. Men det er hyggelig å se selve butikken og produksjonsprosessen. Det er nettopp disse støvlene kvinner på Karpathos bruker hele sesongen. De beskytter føttene mot steiner og busker når de går ned for å hente vann eller for å plukke grønnsaker til lunsj. Ikke glem at det er et vanskelig tilgjengelig område der de bor.
Karpathos er definitivt den vakreste greske øya vi har besøkt så langt. Det vi likte best var villmarken, freden, de uvirkelige fargene på havet, og det faktum at det fortsatt ikke er overfylt med turister. Vi kommer trygt tilbake til Karpathos, og jeg ønsker inderlig at du utforsker det selv.
𝘽𝙤𝙟𝙖𝙣𝙖'𝙨 𝙬𝙤𝙣𝙙𝙚𝙧𝙛𝙪𝙡 𝙬𝙤𝙧𝙡𝙙 