Izdvojeni

Simi ostrvo, skriveni biser hedonizma u Egejskom moru

Ostrvo Symi u Grčkoj nesumnjivo je jedan od najlepših ostrva Dodekaneza, a mnogi se odlučuju vratiti ovde iz godine u godinu. Često ga zovu „Ostrvo iz bajke“, a zaista je slikovito, kao da se u luci kuće pastelnih boja penju na obronke. Na Symiju se nalaze kuće pod zaštitom države i fasade se moraju osvežiti farbom na svakih nekoliko godina. I upravo to doprinosi autentičnosti ostva. Kućice iz bajke pastelnih boja, ukrašene cvećem , brojni kaktusi u uličicama, mali manastiri i fantastični pogledi nateraće vas da se zaljubite u Symi na prvi pogled.

Nekada se na Symiju živelo od izronjavanja sunđera, ali je navodno Černobiljska katastrofa dovela do razređenja populacije sunđera. Upravo na Symiju je napravljeno prvo ronilačko odelo koje je znatno olakšalo potragu za sunđerima jer se to tada ronilo na dah i nažalost mnogo ljudi nikada nije izronilo na površinu. Jedan takav primerak odela možete videti u čuvenoj prodavnici sunđera. Upravo ovo odelo korišćeno je prilikom snimanja čuvenog filma “ Veliko plavetnilo“.

Stanovnici Symiju oduvek su bili vešti pregovarači čime su uspeli da izbegnu razaranja ostrva. Možete primetiti da ostrvo dosta izgledom podseća na Amalfi a za to je zasluženo prisustvo Italijana sve do 1948.godine kada je Symi vraćen Grčkoj.

Prilikom iskrcavanja na Symi pažnju će vam privući toranj iz 1890.godine koji predstavlja imitaciju Big Bena. Ovaj toranj “ Clock Tower“ je poklon Symiju od porodice Petridres koja je prilikom posete Londonu bila toliko impresionirana da je poželela isti ma svom ostrvu.

Symi nema peščane plaže, uglavnom samo šljunkovite plaže i stene. Najbolje uvale za kupanje su Gialos, Marathounda, Nanou i Disalonas. Svi se nalaze na istočnoj obali, a do njih se može doći brodom iz luke Yialis. Nanou je najpopularniji. Plaža Emborio leži u uvali kristalno čistog plavog mora. Plaža nije ništa posebno, ali tamo je konoba i vlada tišina.

Na ostrvu Symi nalazi se poznati manastir Panoramitis, posvećen Arhangelu Mihajlu i ovo je drugi po važnosti manastir u čitavoj grupi Dodekaneza. Na ulazu u manastir dele marame za sve koji nisu propisno odeveni, pa se možete ogrnuti. Manastir takođe ima bogatu biblioteku vizantijskih rukopisa koji datiraju iz 16. ili 18. veka.

Kaže se da žene na Symiju imaju najlepše noge, a na tome mogu da zahvale mnogobrojnim stepenicama koje ćete videti na ostrvu. Na ostrvu se tradicionalno održava festival od 1995.tokom letnjih meseci koji zapravo slavi grčku kulturu i predstavlja spoj moderne i klasične muzike i mnogo plesa. Kalistrata je naziv za 375 kamenih stepenica Koje vode od Jalosa, donjeg dela sela, do njegovog gornjeg dela – Horio.

Brojni kafići zarobljeni u hladu bogatih nadstrešnica, iznenađenja koja čekaju iza svakog ugla, bezbroj živopisnih uskih ulica kojima vijugate istražujući grad, lica nasmejanih meštana je samo deo onoga što vas čeka iskrcavanjem na ovo bajkovito ostrvo na kome su kućice izgrađene u neoklasičnom stilu . Na Symiju vas čekaju kristalno čiste šljunkovite plaže i mnogo mira,tišine i uživanja u čarima kojima ovo ostrvo obiluje.

Ono što svakako izdvaja ovo skriveno ostrvo je spokoj. Imate osećaj kao da izranja iz njega i čeka da ga upiju radoznali turisti koji zalutaju u potrazi za rajem.Ko jednom krene na potovanje do ostrva Symi koje zrači hedonizmom, neminovno želi da se vrati. Symi vam se prosto uvuče pod kožu i ureže u srce.

Izdvojeni

Kako da vaša terasa postane mala oaza hedonizma

Baštenski nameštaj stvara osećaj sreće bez obzira da li imate veliki vrt, mali balkon ili verandu.

Zamislite vrt koji nudi opuštanje i mir. Zelena oaza u kojoj možete pustiti sve brige da odlete, možete da potonete u svet mašte sami ili uz dobre prijatelje. Nekada je potrebna samo udobna baštenska stolica i eto savršenog mesta za uživanje u suncu.


Ili pak možete sedeti u klasičnoj visećoj stolici u vrtu? Baštenski kutak je prirodno okupljalište u toplim letnjim večerima. Ovde možete okupiti porodicu i prijatelje radi uživanja u razgovorima i ugodnim obrocima uz zvuke opuštajuće muzike.



Po ličnom odabiru dodajte jastuke, ćebad , svetla, fenjere ili sveće koje stvaraju očaravajuću atmosferu kad sunce zalazi. Verujem da udobnost, kvalitet i stil trebaju ići ruku pod ruku. Evo nekoliko stvari koje treba uzeti u obzir:

*Odaberite materijale koji mogu izdržati klimu mesta gde živite

*Isprobajte nameštaj pre kupovine jer želite da se osećate prijatno a nameštaj mora biti udoban.

*Razmislite o prostoru i funkcionalnosti.

*Ne zaboravite na održavanje – zato je bitan pravi izbor materijala.

*Odaberite nameštaj koji odražava vaš lični stil.



Biljke i cveće na terasi stvaraju živahnu i prirodnu atmosferu – a ako se pobrinete da neki od njih budu jestivi, možete ih koristiti za začinjavanje obroka dok uživate u ručku za baštenskim stolom. Roštilj je često nezaobilazni deo terase. Dok vatra pucketa i čekate da se meso ispeče, možete sedeti i čitati knjigu, napraviti neku svežu salatu, popiti svoju omiljenu kafu ili čaj ili limunadu.

Postoji drvo koje je samo po sebi veliki ukras vaše bašte, ili kuće. Ime mu je visterija. Visoki penjač uz vašu kuću ili uz stubove na terasi, poput vinove loze, cveta snažno u proleće velikim grozdastim plavkasto-ljubičastim cvetovima. Sjajno je rešenje da stvorite pravi opuštajući raj pod cvetovima visterije.

Izdvojila sam nekoliko ideja kako da uredite svoj kutak. S obzirom da živim u Norveskoj, ovde se velika pažnja posvećuje uređenju bašte i terase. Gotovo da nema prodavnice koja nema baštensku opremu za svačiji ukus. I trenutno smo svi veoma posvećeni tome. Proleće u svima nama budi uspavane ideje i daje nam inspiraciju. Ja sam svoju terasu sredila neposredno pred 1.Maj. Roštilj je spreman, miris mesa se širi dvorištem i ostaje nam samo da uživamo a isto želim i vama.

Nadam se da će vam neke od navedenih ideja poslužiti kao inspiracija da uredite svoj kutak u kome vreme staje, u kome odiše zen atmosfera i u kome ćete maksimalno uživati sami ili sa dragom vam osobom.

Izdvojeni

„Čarobna Milena“ u Domu Jevrema Grujića

Dom Jevrema Grujića predstavlja spomenik kulture u duhu neorenesanse i neobaroka. Prolaskom kroz vrata ove kuće, zakoračili ste u prošlost,avangardu i tradiciju. U prostranim salonima tokom 19. i 20. veka organizovani su brojni balovi koji su okupljali elitu tadašnjeg vremena. Neki od redovnih posetilaca Doma Jevreme Grujića, bili su kraljica Marija Karađorđević, Paja Jovanović, Jovan Dučić, Milan Rakić i drugi.

Upravo ovde, pod ovim krovom potpisan je tajni ugovor između Srbije i Bugarske 1912.godine koji se ticao oslobađanja Južnih Slovena a na kome je kasnije zasnovan Balkanski savez. Dom Jevrema Grujića nalazi se u Svetogorskoj ulici 17 u Beogradu a sagrađen je 1896. godine po projektu poznatog beogradskog arhitekte Milana Kapetanovića. Ujedno predstavlja i prvu zgradu koju je zaštitio Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda, odmah po osnivanju 1961. godine i jedinu članicu Evropskog udruženja istorijskih kuća. Ova jedinstvena kuća-muzej čuva umetničku kolekciju sakupljanu tokom dva i po veka tradicije jedne diplomatske porodice.

U Martu 2019.godine imala sam priliku da posetim ovo predivno kulturno i istorijsko zdanje u okviru čajanke koju je održala naša uvažena novinarka i blogerka, Branislava Antović . Izložba je organizovana u čast proslave 109 godina od rođenja ove srpske ali i svetske umetnice. Uz stručno vođenu izložbu, imali smo zadovoljstvo da se upoznamo sa radom naše čuvene slikarke Milene Pavlović Barili. Rođena je u Požarevcu 5. novembra 1909. godine kao dete umetnika (otac Bruno Barilli bio je poznati italijanski pesnik i kompozitor, a majka Danica Pavlović studirala je umetnost). Milena je još u svojoj ranoj mladosti izražavala zainteresovanost i talenat za umetnost. Studirala je slikarstvo u Beogradu i Minhenu a zatim usavršava i nastavlja svoju slikarsku karijeru u evropskim prestonicama poput Londona, Pariza i Rima.

Prva izložba Milene Pavlović Barili održana je u Beogradu, da bi zatim usledile izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu i Njujorku. Na izložbi u Vašingtonu upoznaje Roberta Tomasa Astora Goslina i udaje se za njega. Svoj stil menjala je nekoliko puta tokom svoje kratke ali bogate karijere. Njeni početni radovi odisali su senzibilitetom i realnošću dok se poslednja faza njenog stvaralaštva vezuje za njen boravak u Americi, kada se u njenim radovima može osetiti prisustvo nostalgije za Srbijom. Milena je takođe pisala pesme na italijanskom i francuskom jeziku a radila je i ilustracije za poznate časopise kao što su Vogue, Glamur, Harpers Bazar itd. Milena je 1944. pala sa konja i tom prilikom je povredila kičmu usled čega je nekoliko meseci provela u gipsu. Smatra se da je uzrok njene smrti iznenadni srčani udar. Umrla je 6. marta 1945. godine u Njujorku, sa samo 36 godina, ostavljajući iza sebe bogatu karijeru.   Nakon 4 godine od njene smrti, urna je položena 1949. godine na groblju za strance u Rimu.

Nakon odlične izložbe napravili smo predah uz čaj i zasladili se čuvenom tortom kraljice Natalije. Kad god bi kraljica došla u posetu Domu Jevrema Grujića, spremala se njena omiljena čokoladna torta, po originalnom receptu iz 1885.godine. Natalija Obrenović smatrana je najlepšom ženom svog vremena, bila je omiljena u narodu i bila je rusko-moldavsko-rumunskog porekla.

U svom kratkom i tragično okončanom životu, Milena je uradila mnogo i ostavila iza sebe bogatu zbirku svojih slika. U rodnom Požarevcu nalazi se galerija koja nosi njeno ime, čuva preko 900 njenih dela kao i lične predmete i fotografije. Milena je osvojila i osvaja mnoga srca. Milena je bila i ostala čarobna.

Spinalonga – ostrvo patnje i nade

Spinalonga je malo ostrvo pored Krita koje je postalo čuveno po gubavcima koji su tamo živeli. Mi kao turisti, odlazimo čamcima do ostrva da doživimo jedan deo istorije izgnanih,obolelih od lepre. Ali za njih tada odlazak na Spinalongu nije bio izlet. Bila je to karta u jednom pravcu, početak puta i života na ostrvu gubavaca gde su mnogi oboleli dočekali kraj svog života… Grčko ostrvo ,nikada manje površine a nikada veće patnje na njemu, nalazi se kod mesta Elunda, na istočnom delu Krita . Ovaj deo Krita naziva se Lasiti, a glavni grad je bajkoviti gradić u kome smo i bili smešteni, Agios Nikolaos. Upravo iz luke Agios Nikolaos kreću brodovi koji vas vode da doživite sami istoriju i koračate istim putem kao i oboleli nekada. Druga opcija da dodjete je iz mesta Plaka, koje se nalazi tačno preko puta Spinalonge i upravo iz Plake brodovi su prevozili zaražene. U Plaki se nalazi restoran, koji gleda na Spinalongu u kome smo ručali. Predivan pogled, predivna priroda,more, muzika… A na samo par stotina metara od vas je ostrvo patnje… Kada se iskrcate na ostrvo, prvo ćete proći kroz tunel, koji je simbolično nazvan Danteova kapija, kao simbolika Pakla, jer oboleli nisu znali kada i da li će se ikada vratiti, niti kakav ih život čeka na Spinalongi.

Danteova kapija

Grčka je 1903. godine odlučila da se svi oboleli od lepre smeste na Spinalongu. Tokom 54 godine, 730 osoba je preveženo na ostrvo a 36 je rođeno tamo. Da! Na Spinalongi su se rađale i ljubavi. Na žalost sva deca koja su rođena zdrava, odvožena su sa Spinalonge i odvajana od roditelja. Deca su odnošena rođacima, ili na usvajanje kako bi im se dala šansa da prežive. To je bio momenat kada sam zaplakala dok je vodič pričao o životu na ostrvu patnje. Zapamtite da je lepra bila strašna bolest. Oboleli su proterivani i bili su prinuđeni da žive i skrivaju se po pećinama, potpuno odbačeni i napušteni. Zato je Spinalonga u neku ruku bila i ostrvo nade za životom . Tamo su svi bili isti, prihvaćeni i svaćeni.

ŽIVOT GUBAVACA NA SPINALONGI

Leprozni koji su smeštani na Spinalongu, dobijali su novac od države i gradili sopstvene zajednice a Crveni krst im je davao lekove i odeću, hranu su dobijali sa ostrva a zatim i sami uzgajali . Ostrvljani su živeli najbolje što su mogli u datim uslovima, Imali su školu, bolnicu, crkvu, kafice i groblje. Zahvaljujući Englezima, na Spinalongu je dopremljen prvi generator te je ostrvo bilo prvo na tom području sa strujom. Održavane su i predstave i radio je bioskop. Gubavci koji su živeli ovde ,bili su bogatiji od mnogih na ostrvu ali nisu imali zdravlje ni slobodu. Svoje domove su izgradili u Mletačkom utvrđenju iz 16. veka.

Danas dok šetate Spinalongom koliko osećate bol i tugu, toliko im se i divite jer su napravili svoj mali svet! Danas su kamene kućice napuštne, boju sa krovova i okvira prozora izbrisao je vetar vremena. Zdravima nije bilo zabranjeno da dodju na ostrvo ali nisu smeli da dodiruju obolele niti da jedu za istim stolom. 27. Jula svake godine na Spinalongi održavan je verski festival na koji su bili pozivani žitelji obližnjih ostrva. Zdravi i oboleli stajali su ili sedeli odvojeno pored crkve a zatim bi usledila muzika, dobra hrana i druženje. Spinalonga je bila kolonija leproznih od 1903-1957.godine kada je otkriven antibiotik protiv uzročnika ove bolesti. Poslednji stanovnik je napustio ostrvo 1962. Trenutno postoji 6 preživelih koji su nekada živeli na Spinalongi…

KNJIGA OSTRVO – VIKTORIJA HISLOP

Viktorija Hislop napisala je knjigu Ostrvo koja opisuje baš Spinalongu i dešavanja. Istoriju , kritsku kulturu, porodične odnose, lepru i ljubav. Sve je to fantastično spojila ,upakovala i donela nezaboravno delo ! Želela sam tu knjigu da čitam baš tada, da bolje razumem i doživim samu priču. Mnogo sam se namučila da dodjem do knjige jer su svi primerci bili rasprodati! Zvala sam redom knjižare po Beogradu , nisam odustajala i uspela sam konačno da dodjem do jednog primerka neposredno pred put. Upravo po ovoj knjizi snimljena je čuvena serija Ostrvo koja je ujedno i najskupja Grčka serija ikada snimljena sa budžetom od 4 miliona evra.

Nakon obilaska Spinalonge, puni utisaka, suza ili divljenja prema tim ljudima, brod će vas odvesti na divnu plažu da se okupate i razbistrite glavu i verujte mi, prijaće vam!

Nikada mi nije bilo toliko pomešanih emocija posle obilaska nekog mesta. Niti toliko teško da napišem svoje utiske, Možda sam zato čekala skoro dve godine sa ovom objavom. Spinalongu smo posetili 2018. godine i mislim da će dugo taj osećaj ostati u meni i svima koji jesu ili planiraju da odu. Vi koji upravo čitate knjigu,ovaj post će vam izuzetno doneti sam svet Spinalonge na još bolji način. A vi koji niste, od srca vam preporučujem da pročitate knjigu „Ostrvo“ možda baš na Kritu kao što sam ja.

Vozovi – čarobno putovanje kroz istoriju

Voz je u Veliki Bečkerek, danas Zrenjanin, stigao davne 1883. godine, kada je otvorena železnička linija Velika Kikinda – Veliki Bečkerek. Tom prilikom je izgrađena prva železnička stanica u gradu koja i danas postoji sa izmenjenom funkcijom. Tada je vojvođanskim prugama započela jedna nova era putovanja. Tada su započele priče o onima koji odlaze, onima koji ostaju i čekaju… Moja prabaka živela je pored železničke pruge. Seka i ja smo svake Subote odlazile u posetu i čekale omiljeni deo dana, trenutak kada prolazi voz, ili Ćira, kako smo ga zvale. Popele bi se na klupu i mahale mašinovođi i putnicima. Uvek smo bile pozdravljene, jer ko može odoleti deci koja razdragano mašu sa širokim osmehom na licu. Tako je sasvim slučajno počela ljubav prema vozovima. U blizini se nalazila stanica gde su ljudi čekali svoje drage osobe, sa osmehom ili suzama. To se oduvek dešavalo na stanicama.Ljudi se ispraćuju i dočekuju, grle, mašu, nose ili odnose poklone. Zapitala sam se kako je to izgledalo nekada davno. Kada su dame sa šeširima i koferima lupkale svojim potpeticama i žurile da se ukrcaju na voz. Dok su ih na drugim stanicama dočekivali muškarci sa šeširima, u elegantim odelima noseći buket poljskog sveća ili kesu bombona. Na jednoj takvoj stanici upoznali su se baka i deka mog supruga. Uvek kada prolazim pored železničke stanice setim se njihove priče. Kako je deka rekao da će štrajkovati glađu ako baka ne želi sa njim na sastanak. Ljubav je počela i trajala godinama.

Na nekoj drugoj železničkoj stanici, moja baka je želela da konačno ukrca mene i seku na voz i da nas tri zajedno krenemo u avanturu. Išle smo u posetu kod bakine sestre, na slavu sela. Mislim da nikada nismo bile toliko srećne! Konačno smo mi bile te koje ponosno sede u vagonu voza i mašu, konačno smo mi bile sa druge strane.

Nikako ne mogu a da ne spomenem Plavi voz ili Voz mira izgrađen 1959. godine za potrebe putovanja tadašnjeg predsednika Josipa Broza Tita. Ovaj voz je prešao preko 600 hiljada kilometrama po raznim prugama Jugoslavije i inostranstva i ugostio mnoge vazne i uticajne ličnosti 20. veka kao što su britanska kraljica Elizabeta, princ Filip, Hruščov , Brežnjeg, Gandi i mnogi drugi. Upravo Plavim vozom, na svoje poslednje putovanje, Josip Broz Tito prevežen je od Ljubljane do Beograda, gde je sahranjen u „Kući cveća“ 1980. godine. Raskošna unutrašnjost predsedničkog apartmana na točkovima,ostala je nepromenjena i posle pola veka i još uvek se mogu rezervisati ture do Užičke Republike i doživeti neko staro, dobro vreme. U vozu se nalazi takozvana gluva soba gde je Tito donosio vazne političke odluke.

Sada sam odrasla i prošlo je 25 ili više godina od tada, ali mi je sećanje ostalo sveže kao da je juče bilo. Taj jedan dan učino je da me železniča stanica zauvek podseća na detinjstvo i avanturu. Jednog dana poželela sam da oživim lepotu davnih vremena, koja nisam doživela ali ih rado i sa velikom pažnjom pratim ako vidim neku scenu u filmu. Moja duša živi u nekom prošlom vremenu, kada su živele dame. Bilo je divno uzeti stari kofer, damsku torbicu, rukavice i haljinu od pre 40 godina, jedan šešir i dobro raspoloženje. Šetala sam ushićena peronom, šinama, zamišljala da zaista putujem ponovo. I znate šta? Bilo je fenomenalno i uskoro se spremam za jednu novu avanturu i vožnju vozom. Iako obožavam Herkula Poara i Ubistvo u Orijent Ekspresu, ne želim takvu vožnju. Želim samo da sednem kraj prozora, naslonim se i gledam predivne predele koji se skivaju iza krivine ili brda, da upijam sunce, gledam reke i sanjam neke nove pustolovine. Želim da osetim na kratko taj hedonizam, taj duh prošlosti. Dok ja maštam kako pijem kaficu ili čaj u vozu, vas ostavljam da uživate u nekoliko predivnih fotografija koje su nastale tom prilikom. I ko zna, možda i sami dobijete želju za jednom vožnjom vozom.

Piknik – izlet za sva čula

Piknik je bila obavezna stvar tokom mog detinjstva. Čuveni 1.Maj oduvek je bio dan kada se ujutru ustaje sa velikim osmehom na licu i sprema se za veliki dan u prirodi sa porodicom. Tata bi bio zadužen za roštilj, mama za hranu, sestra i ja za loptu i badminton. Sa uzbuđenjem bi seli u auto, pustili muziku i krenuli na izletište pored Tise. Ova reka je veoma posebna, jer osim u Japanu, jedino na njoj je moguće videti čuveni fenomen cvetanja Tise. Tiski cvet je u stvari insekt koji spada u vodene cvetove. Larva ovog insekta provodi tri godine u mulju reke a zatim izlazi na površinu, razmnožava se, polaže jaja i do zalaska sunca završava svoj životni vek. Ovi insekti zlatnozelenog tela izlaskom na površinu vode u velikim rojevima kreiraju prizor za pamćenje. Pored ove reke nalazi se takodje spomenik žrtvama racije gde je nekada bilo izletište a danas je na tom prostoru izgradjen golf teren.

Dolaskom na odredište, trčali smo da nadjemo svoje mesto pod suncem gde bi raširili ćebe i postavili roštilj. A zatim je zabava mogla da počne. Bili su to nezaboravni dani provedeni sa porodicom. Vremenom sam shvatila da je sve to zamenilo odlazak u restorane. Sve je danas brže i lakše ali nema više onih čari. Zato sam odličila da vratim piknik u rutinu. Datum je nebitan, bitno je ono što dobijemo odlaskom na piknik.

Već neko vreme živim u Norveskoj i priroda je svuda čarobna. To je nešto što ovde mnogo volim. Kamperi na sve strane, reke, more, šume i mir. Tako da na samo 300 metara od kuće imam sve što mi treba za resetovanje od svakodnevnice. Sada sam samo loptu zamenila knjigom i dobrim vinom. Zvuke vrabaca zamenio je zvuk galebova ali jedno je isto – priroda koja leči. Šetnjom pored reke ili mora često naiđem na kućice za pecanje, talpe ili kućice za izlet i posmatranje ptica. I eto ambijenta. Ono što mi se ovde posebno dopada je što nema nigde restorana u prirodi a samim tim ni gužvi na jednom mestu. Korpe za piknik su veoma popularne i mogu se naći u većini prodavnica. Svako pored reke ili mora nađe malo parče raja za sebe i porodicu. Hranu ponesemo od kuće i fenomenalno je! Naravno da se nalaze i mesta za roštiljanje ako to volite.

Jednom prilikom tokom šetnje pored reke u potrazi za novim mestom za piknik, lokacija nam se sama nametnula! Reka se povukla a za sobom ostavila šljunkovito poluostrvo, osamljeno, osunčano i neodoljivo! Znali smo da je to ono što tražimo za našu vikend piknik avanturu. Vetric koji pirka, reka koja žubori, sunce i predivna priroda. Izula sam sandale i šetala po plićaku, gazeći kamenje. To je nešto što uvek radim još od detinjstva. Jednostavno gde god da odemo pored vode, moram da kvasim noge. Vino, jezz muzika sa telefona, slani krekeri je sve od toga što smo mi uradili. Za ostali ugođaj pobrinula se majka priroda. Ja sam svoje baterije napunila i ponoviću ovakav vid izleta bez sumnje, a vas ostavljam da uživate u par fotografija koje su nastale prilikom piknika. I da! Ne zaboravite da pokupite smeće za sobom. Želimo čistu planetu i svi moramo dati svoj mali doprinos! Pozdravljam vas do sledećeg čitanja.

Dvorac Fantast – bajka u srcu Vojvodine

Nedaleko od Bečeja u sred ravnice naše divne Vojvodine uzdiže se dvorac iz bajke. Mami uzdahe i zove vas da priđete bliže i doživite malo magije, malo istorije, da čujete priču o ljubavi i prijateljstvu . Dvorac Fantast je jedan od najlepših vojvođanskih dvoraca a sagrađen je 1925.godine kao mešavina više stilova. Dvorac čine divne kupole i toranj a prepliću se barokni, neoklasični i romantični stil. Fantast je raskošan, bogat i moćan, baš kao i njegov graditelj Bogdan Dunđerski.

Bogdan je bio nemirnog duha, boem, patriota,hedonista. Svoje bogatskvo nasledio je od oca a godinama ga je samo uvećavao. Nije se nikada ženio ali je celog života bio zaljubljen i živeo sa Marom Dinjaški, ženom lokalnog kovača. Priče kažu da je kovaču poklonio desetak jutara zemlje i određenu sumu novca da bi Maru prepustio njemu. Njegova ljubav prema Mari bila je toliko snažna da je svog velikog prijatelja, poznatog srpskog slikara Uroša Predića, zamolio da njen lik stavi u ikonu Bogorodice na ikonostasu njegove kapele Svetog Đorđa koja se nalazi u sastavu imanja. Prema predanjima, bazen ispred dvorca Bogdan je punio mlekom kako bi se Mara kupala. Na žalost,Mara je rano preminula a njena bolest i umiranje bili su jedan od potresnijih trenutaka u Bogdanovom životu.

Svoj patriotizam Bogdan je dokazao testamentom koji je napisao 1940. godine ostavivši celokupnu imovinu Matici srpskoj. Bogdan Dunđerski je preminuo 1943. u 82. godini života. Sahranjen je u kapeli Sveti Đorđe koju je sagradio pored dvorca. U ovoj kapeli danas se održavaju romantična venčanja.

Sam dvorac nosi nazi Fantast a ime potiče od najlepšeg grla na imanju koji je 1932. godine na beogradskom hipodromu odneo sve tri titule. Kada je uginuo, Fantast je sahranjen u sklopu imanja. Ovo je odlična destinacija za sve ljubitelje konja i jahanja. Na imanju se uzgajaju i treniraju čuvena grla “ Remedy for love“ .

Dvorac Fantast je inspirisao Vanju Čobanov da napiše roman koji nosi naziv “ Remedy for love“. Ovo je istorijsko poetični i ljubavni roman u kome se prepliću prošlost i sadašnjost. Junakinja Ana je izmorena od bračnog života i dok bude tumarala ovim predivnim imanjem ,srešće novu ljubav…

Dok šetate imanjem oko dvorca, osetićete deo šarma tadašnjeg vremena. Popnite se na vrh kule uskim kružnim stepenicama i zagledajte se u lepote koje okružuju dvorac, odakle puca pogled na predivnu vojvođansku ravnicu. Ovaj dvorac krije priču iz prošlog veka kada su konji slobodno trčali gazdinstvima, kada su društvo pravili pesnici i slikari. Bilo je to vreme boema, sanjara, konja i vina…

Kofer kao “ vintage “ detalj u vašem domu

Nedavno smo spremajući kuću kod bake i deke pronašli nekoliko starih kofera. Prekriveni prašinom, davno zaboravljeni, ali nekada mnogo korišteni. Koferi su čuvari naših uspomena koje donosimo sa sobom po povratku sa putovanja. Kriju tajne, teraju nas da se raspitujemo, gde su to putovali, kroz koje zemlje su prošli i kakva iskustva su doneli sa sobom. Stari koferi su samo jedna od onih stvari koje obično zauzimaju puno prostora u kući a još ako živite u malom domu, znate koliko je teško pronaći mesto za sitnice, a kamoli ogromne kovčege i kofere. Bez obzira da da li često putujete ili samo jednom, dva puta godišnje, verovatno imate barem jedan kofer ako ne i više, pa evo kako ih iskoristiti kad niste u pokretu ili kada je kofer odslužio svoje.

Kada ne putujete često, svoj prtljag možete iskoristiti tako da udvostručite skladište za stvari kojima se ne služite toliko. Na primer, prazan prtljag je sjajno mesto za odlaganje odeće i obuće izvan sezone (pogotovo ako živite u malom prostoru i nemate nigdje drugo u vašem domu da ih držite) ili dodatnu posteljinu kad je ne koristite , ali u koferima možete držati gotovo sve što želite. Na primer, možete složiti nekoliko vintage kovčega jedan na drugi kako biste stvorili ili prikaz prostorije ili funkcionalnu strukturu koju možete koristiti za dekoraciju.

Ova vrsta starih, retro ili vintage dodataka daje dekoru posebne draži. Ali tu je i mnoštvo drugih opcija. Na primer, možete vintage kofer smestiti kraj kreveta, pretvarajući ga u predivnu komodu za odlaganje. Takođe, dva ili tri kofera poređena jedan na drugi mogu napraviti vrlo šarmantan noćni ormarić za spavaću sobu.

Ako je vaš prtljag nalik na vintage kovčege i kofere, verovatno ga možete uklopiti u estetiku svog doma. Zavisno o vašem prostoru, svoj kofer zaista možete staviti bilo gde : pored stepeništa, pored kreveta, na zid ili pak kao ukras u vašoj bašti. Uz malo mašte i kreativnosti, možete napraviti sto za šminkanje, originalni bife za piće, tabure ili sto.

Vrlo je uobičajeno videti ukrasne upečatljive komade čak i u modernim ili savremenim prostorima. To su one stvari koje daju karakter prostoru i zbog kojih se stvara osećaj ugodnosti i privlačnosti. Sasvim uobičajen trend je upotreba vintage kofera u uređenju interijera kuće. Postoji puno kreativnih načina na koje možete reciklirati i ponovno upotrebljavati ove predmete.

Jedna od sjajnih ideja je korišćenje kofera za zidnu dekoraciju, čime naš prostor dobija poseban šarm sa policama – koferima. Za koju god ideju da se odlučite, jedno je sigurno! Imaćete jedinstveno dekorisan prostor koji će svakako oplemeniti vaš kutak i izazvati divljenje svakoga ko kroči u vaš dom.

U pauzama sređivanja doma, smišljanja ideja, savetujem knjigu koja je u skladu sa temom- KOFFER IZ BERLINA.

U Berlinu 1992. Vera Miler, uspešan advokat, poznata je po rešavanju slučajeva nestanka ljudi pre i nakon pada Berlinskog zida. Na žalost, ona kako ne uspeva da uđe u trag svojim biološkim roditeljima. Jednog dana u njenu advokatsku kancelariju ulazi Hans Bauer, starac koji traži od Vere da mu pomogne da pronađe svoju davno izgubljenu ljubav, a to podrazumeva da ona ode u Sankt Peterburg i ponese kofer iz Berlina.

U Lenjingrad 1942. godine Valentina Vasiljevna Nečajeva doživljava tešku sudbinu kao i većina njenih sunarodnika tokom opsade Lenjingrada. Nakon nekog vremena , ona sreće svog druga iz detinjstva koji u njoj budi sećanja na bezbrižne dane i Puškina. Valentina želi samo jedno: da ponovo vidi Puškina. A tamo će upoznati Ernesta Gebauera, zabranjenu ljubav iz mladosti .

Dragi moji hedonisti, dekorišite, čitajte i dobro se zabavite!

* ideje za sređivanje preuzete sa Pinterest – a.

CENTRAL PERK KAFE

Gledajući čuvenu seriju PRIJATELJI nisam ni sanjala da ću jednog dana bar na trenutak osetiti kako je to srkati kafu zavaljen u čuvenoj sofi. Ali eto, neki snovi mogu postati stvarnost! Sobe iz čuvene serije PRIJATELJI su nam skoro svima toliko poznate da se osećamo kao kod kuće čak iako nikada ranije nismo boravili u istim.


Koliko smo samo puta, gledajući seriju koja je obeležila dobar deo našeg života, poželeli da popijemo kafu u Central Perk kafeu, dodirnemo žice gitare presmešne Fibi dok zamišljamo zvuke čuvene pesme Smelly cat, da osetimo atmosferu Monikine kuhinje, da boravimo u njihovoj dnevnoj sobi ili da odigramo partiju stonog fudbala kao Džoi i Čendler?! Sada je to moguće u mom rodnom gradu! Ugostitelj iz Zrenjanina napravio je u ulici Kralja Petra I vernu repliku čuvenog Central Perka. Ideju je dobio prilikom boravka u Singapuru gde se takođe nalazi jedan ovakav kafic. Skoro sam potpuno sigurna da će mu biti zahvalni svi posetioci koji nogom kroče u Central Perk.

Nadam se da sam van bar približno dočarala CENTRAL PERK jer moja sreća nije se mogla opisati rečima. Jednog lepog dana ako vas put navede u Zrenjanin, nemojte propustiti da počastite sebe jednom kafom u kafiću prijatelja naše mladosti. A dok uživate u kafi možete i gledati seriju na tv, potpuni ugodjaj, zaista!

Jazz bašta – hedonizam za sva čula

JAZZ Bašta je mesto u kojoj jazz muzika diše i živi svakoga dana. Uz zvuke ove muzike hedonizma, građani a i stranci, traže svoj mir upravo u ovoj bašti, skrivenoj od očiju javnosti. U Karađorđevoj 43, nalazi se ovaj raj koji se krije na vrhu stepenica koje vode sa Brankovog mosta. Sama izgradnja zgrade, počela je davne 1870. godine. a ovo zdanje i dalje se čuva od zuba vremena.

Stalno se održavaju nastupi uživo sa akcenton na jazz muziku. Predivno, bajkovito uređen prostor bašte, zvuci jazz-a koji se šire vazduhom, nateraće vas da se zaljubite i iznova vraćate ovom mestu. Pokušaću da vam dočaram ovaj skriveni dragulj u nekoliko slika, a vama savetujem da odete u posetu prvom prilikom. Obrisi starog gramofona, ramovi starih slika, tanjiri iz doba naših baka, stare komode svuda naokolo pričaju nam priče nekih drugih vremena i šapatom pozivaju da oslušnete čarobne zvuke koji se šire vazduhom ove skrivene bašte.