Voz je u Veliki Bečkerek, danas Zrenjanin, stigao davne 1883. godine, kada je otvorena železnička linija Velika Kikinda – Veliki Bečkerek. Tom prilikom je izgrađena prva železnička stanica u gradu koja i danas postoji sa izmenjenom funkcijom. Tada je vojvođanskim prugama započela jedna nova era putovanja. Tada su započele priče o onima koji odlaze, onima koji ostaju i čekaju… Moja prabaka živela je pored železničke pruge. Seka i ja smo svake Subote odlazile u posetu i čekale omiljeni deo dana, trenutak kada prolazi voz, ili Ćira, kako smo ga zvale. Popele bi se na klupu i mahale mašinovođi i putnicima. Uvek smo bile pozdravljene, jer ko može odoleti deci koja razdragano mašu sa širokim osmehom na licu.
Tako je sasvim slučajno počela ljubav prema vozovima. U blizini se nalazila stanica gde su ljudi čekali svoje drage osobe, sa osmehom ili suzama. To se oduvek dešavalo na stanicama.Ljudi se ispraćuju i dočekuju, grle, mašu, nose ili odnose poklone. Zapitala sam se kako je to izgledalo nekada davno. Kada su dame sa šeširima i koferima lupkale svojim potpeticama i žurile da se ukrcaju na voz. Dok su ih na drugim stanicama dočekivali muškarci sa šeširima, u elegantim odelima noseći buket poljskog sveća ili kesu bombona. Na jednoj takvoj stanici upoznali su se baka i deka mog supruga. Uvek kada prolazim pored železničke stanice setim se njihove priče. Kako je deka rekao da će štrajkovati glađu ako baka ne želi sa njim na sastanak. Ljubav je počela i trajala godinama.
Na nekoj drugoj železničkoj stanici, moja baka je želela da konačno ukrca mene i seku na voz i da nas tri zajedno krenemo u avanturu. Išle smo u posetu kod bakine sestre, na slavu sela. Mislim da nikada nismo bile toliko srećne! Konačno smo mi bile te koje ponosno sede u vagonu voza i mašu, konačno smo mi bile sa druge strane.
Sada sam odrasla i prošlo je 25 ili više godina od tada, ali mi je sećanje ostalo sveže kao da je juče bilo. Taj jedan dan učino je da me železniča stanica zauvek podseća na detinjstvo i avanturu. Jednog dana poželela sam da oživim lepotu davnih vremena, koja nisam doživela ali ih rado i sa velikom pažnjom pratim ako vidim neku scenu u filmu. Moja duša živi u nekom prošlom vremenu, kada su živele dame. Bilo je divno uzeti stari kofer, damsku torbicu, rukavice i haljinu od pre 40 godina, jedan šešir i dobro raspoloženje. Šetala sam ushićena peronom, šinama, zamišljala da zaista putujem ponovo. I znate šta? Bilo je fenomenalno i uskoro se spremam za jednu novu avanturu i vožnju vozom. Iako obožavam Herkula Poara i Ubistvo u Orijent Ekspresu, ne želim takvu vožnju. Želim samo da sednem kraj prozora, naslonim se i gledam predivne predele koji se skivaju iza krivine ili brda, da upijam sunce, gledam reke i sanjam neke nove pustolovine. Želim da osetim na kratko taj hedonizam, taj duh prošlosti. Dok ja maštam kako pijem kaficu ili čaj u vozu, vas ostavljam da uživate u nekoliko predivnih fotografija koje su nastale tom prilikom. I ko zna, možda i sami dobijete želju za jednom vožnjom vozom.
𝘽𝙤𝙟𝙖𝙣𝙖'𝙨 𝙬𝙤𝙣𝙙𝙚𝙧𝙛𝙪𝙡 𝙬𝙤𝙧𝙡𝙙 