Ovaj tekst je čekao skoro devet godina…Ne zato što o Kipru nisam imala šta da napišem. Naprotiv — smestili smo se u Aja Napi, obišli nekoliko gradova, plovili piratskim brodom, kupali se u moru nestvarne boje, peli se prema Troodosu, lutali kamenim selom, probali Komandariju, halumi i kleftiko…
Problem je bio sasvim druge prirode.
Imam prijatelja Milana Marijanca, zaljubljenika u Kipar i autora bloga i stranice Moj Kipar. Kada pored čoveka koji o Kipru zna gotovo sve treba nešto da napišem o tom ostrvu — prvo bi trebalo da ustanem. 🤣Milan zna istoriju, legende, skrivene plaže, sela i puteve. Verovatno bi mogao da vas provede kroz Kipar zatvorenih očiju.
Ali ovo nije enciklopedijski vodič kroz Kipar.
Ovo je moj Kipar — iz ugla Bojane hedoniste. Kipar koji pamtim po tirkiznom moru, velikoj torbi za plažu, ružičastoj haljini među kamenim kućama, ukusu pečenog halumija, jagnjetini koja se odvaja pod viljuškom i jednoj preporuci za Larnaku koju Milanu još nisam oprostila. 🤣
Leto se ne završava 31. avgusta
Kipar smo posetili u drugoj polovini septembra.
U isto doba godine putovali smo i na Rodos i Krit, Santorini, pa smo već znali ono što mnogi zaborave čim prođe avgust: mediteransko leto ne gleda u kalendar.
Na Kipru su nas dočekali topli dani, sunce, prijatno more, kupaći kostimi i sandale. Mogli smo da se kupamo i sunčamo, ali i da obilazimo gradove i planinska sela bez one najteže julske i avgustovske žege.
Zvanični turistički portal Kipra navodi da tamošnja duga, suva letnja sezona traje približno od sredine maja do sredine oktobra. Naravno, vreme se nikada ne može garantovati, ali naše iskustvo iz druge polovine septembra bilo je potpuno letnje.
Zato ovu priču ne objavljujem samo kao uspomenu na jedno staro putovanje.
Objavljujem je i kao mali podsetnik svima koji još nisu rezervisali odmor: možda nije kasno. Možda vaše leto samo još nije počelo.
Aja Napa – kada neko pojača boje mora
Bili smo smešteni u Aja Napi, mestu koje se često prvo vezuje za noćni život, muziku i zabavu.Ja sam je, međutim, zapamtila po moru.
Po onim nijansama tirkizne i plave koje na fotografijama ponekad izgledaju kao da smo preterali sa obradom, a zapravo smo samo pritisnuli dugme na fotoaparatu odnosno telefonu.
Čim bih ugledala pesak i more, znala sam da je odmor zvanično počeo. Torba se spušta pored ležaljke, japanke se izuvaju, naručuje se nešto hladno i svi ozbiljni planovi odlažu se do daljeg.
Nissi Beach – živahna, glasna i potpuno letnja
Nissi nije plaža na kojoj ćete tražiti samoću.
Ona je puna ljudi, muzike, suncobrana, barova i letnje energije. Tu se ne dolazi da se šapuće, već da se uskoči u more, popije nešto hladno i na nekoliko sati zaboravi da postoji išta osim leta.
Nissi Bay prepoznatljiva je po malom ostrvcetu i prirodnom peščanom prolazu koji ga povezuje sa obalom. Upravo je to ostrvce postalo jedan od simbola ovog dela Kipra.
Jedna od mojih omiljenih fotografija sa celog putovanja nastala je upravo tamo: crvena letnja haljina, velika torba, palma i more u pozadini.
Kada je danas pogledam, ona mi ne govori samo gde sam bila. Ona mi vraća osećaj jednog septembarskog jutra kada nisam morala nigde da žurim.
Landa – mirnija sestra poznatog Nissija
A onda smo odlazili i na Landu.
Landa je bila mirnija, opuštenija i nekako nežnija. Plaža za dan u kojem nemate nikakav program osim kupanja, ležanja i povremenog razmišljanja o tome šta ćete kasnije pojesti.
Nalazi se između plaža Nissi Bay i Makronissos, u prirodnoj uvali sa finim zlatnim peskom i uglavnom mirnom, bistrom vodom.
Na Kipru smo tako mogli da biramo raspoloženje: Nissi kada želimo energiju, Landu kada želimo sporiji dan, a Fig Tree Bay kada poželimo da proverimo koliko nijansi tirkizne može da postoji u jednom moru.
Fig Tree Bay – boja koju vreme nije izbrisalo
Jedan od izleta odveo nas je do Protarasa i čuvene plaže Fig Tree Bay.
Iskreno, posle toliko godina ne sećam se svakog detalja tog dana. Ne pamtim gde smo tačno ručali niti kojim smo putem stigli.
Ali pamtim more. Bistro, svetlo i tirkizno, kao da je neko ispod površine uključio osvetljenje.
Fig Tree Bay je dobila ime po usamljenom stablu smokve za koje se navodi da se na tom mestu nalazi još od 17. veka. Plaža je poznata po finom zlatnom pesku i prozirnoj vodi.
Možda tada nisam ni znala priču o smokvi. Ali sam, sasvim u svom stilu, našla hladovinu, pogled na more i mesto sa kojeg mogu dugo da posmatram vodu.
Neke informacije sa putovanja zaboravimo. Neke boje nikada.
Park skulptura – galerija bez zidova
Aja Napa nas nije iznenadila samo plažama.
Na stenovitom prostoru iznad mora pronašli smo Park skulptura, mesto na kojem kamene figure, mitološka bića, kapije i neobična lica stoje pod otvorenim nebom.
Park se nalazi uz aveniju Kryou Nerou i otvoren je tokom cele godine, od izlaska do zalaska sunca.
Kamen, suva zemlja, sunce i more u daljini činili su da skulpture izgledaju kao da nisu postavljene, već kao da su oduvek bile deo tog predela.
Naravno, umetnost sam doživela vrlo lično.
Jedna skulptura poslužila je kao pozadina za fotografiju, druga kao kapija kroz koju treba proći, a ispred treće sam svoju ogromnu torbu stavila na glavu.
Umetnost treba poštovati — ali i dobro se zabaviti. 🤣
Dan kada smo postali pirati
Jednog dana ukrcali smo se na brod inspirisan filmom Pirati sa Kariba.
Tu su bili pirati u kostimima, predstava, muzika, papagaj, fotografisanje i plovidba duž obale. Naravno, završila sam između dvojice pirata, nasmejana kao da mi je to redovna subotnja aktivnost.
Tokom krstarenja pravili smo pauze za kupanje i skakali u more sa broda.
Bio je to jedan od onih dana kada odrasli nakratko prestanu da se ponašaju ozbiljno. Ne razmišljaju o obavezama, poslu ni vremenu. Samo plove, smeju se i ulaze u ulogu koja im je tog jutra dodeljena.
Takvih dana bi u životu trebalo da bude mnogo više.
Od mora prema Troodosu
Kipar nije samo obala.
Dovoljno je udaljiti se od Aja Nape i krenuti prema unutrašnjosti ostrva, pa da se pejzaž potpuno promeni.
Tirkizno more ostaje iza vas, a pojavljuju se brda, šuma, hladovina, kamene kuće i sela u kojima vreme kao da teče sporije.
U jednom trenutku našla sam se pored osedlanog konja usred šume, u ružičastoj haljini i sa velikom torbom u ruci. Nisam se popela na njega, ali smo očigledno ozbiljno pregovarali o tome. 🤣
Panagia Asinou – skromna spolja, neprocenjiva iznutra
Na putu kroz Troodos posetili smo i malu kamenu crkvu čijeg se imena posle devet godina nisam odmah setila.
Kasnije sam je, uz pomoć fotografija, prepoznala kao Panagiju Asinou, odnosno Panagia Forviotissa, u blizini sela Nikitari.
Spolja deluje veoma jednostavno: kamen, mala apsida i veliki kosi krov. Ne pokušava da vas zadivi veličinom.
Njeno pravo blago nalazi se unutra.
Panagia Asinou pripada grupi od deset oslikanih crkava u oblasti Troodosa koje se nalaze na UNESCO listi svetske baštine. U njoj se čuvaju vizantijske i postvizantijske zidne slike koje potiču iz perioda od 12. do 17. veka.
Posebno mi je zanimljivo što smo u samo nekoliko dana prešli put od bučne plaže i piratskog broda do tišine jedne srednjovekovne crkve u planinama.
Kipar je stalno menjao lice.
Lania – selo vina, umetnosti i kamenih uličica
Jedno od mesta koje mi je ostalo posebno lepo u sećanju bila je Lania.
Na fotografijama iz tog sela nosim ružičastu haljinu i veliku torbu sa resama. Oko mene su kamene kuće, drvena vrata, stepenice, ćupovi, bugenvilije i grane pune plodova.
To su ona mesta u kojima ne morate ništa posebno da „radite“.
Dovoljno je da polako hodate, zavirujete u dvorišta, zastajete kraj otvorenih prozora i pitate se kako bi izgledalo da na nekoliko meseci iznajmite jednu kamenu kućicu i potpuno nestanete iz svakodnevnog života.
Lania se nalazi na padinama Troodosa, na oko 570 metara nadmorske visine. Pripada tradicionalnim vinogradarskim selima, a među njenim znamenitostima su stara presa za vino, prostor posvećen čuvanju Komandarije i stara presa za masline.
Sećam se i umetničkog duha sela, galerija i radionica. Sasvim razumem zašto bi neki umetnik poželeo da upravo tu pronađe svoj mir.
Ja sam bila spremna da ostanem već posle druge kamene uličice.
Komandarija – vino koje ima svoju priču
U tom planinskom delu Kipra probali smo i Komandariju, čuveno slatko desertno vino.
Komandarija se pravi od lokalnih sorti grožđa, a vezuje se za vinogradarska sela na padinama Troodosa. Njeno ime potiče iz srednjovekovnog perioda, a danas se često predstavlja kao jedno od najstarijih vina koja se još proizvode pod svojim istorijskim imenom.
Ne mogu danas da vam opišem svaku aromu koju sam tada prepoznala.
Ali pamtim osećaj: sedimo u malom kiparskom selu, okruženi kamenom, vinogradima i tišinom, i pijemo nešto što nosi dugu istoriju ostrva.
Za mene je upravo to hedonizam.
Ne luksuz radi luksuza, već ukus koji ima svoju priču.
Kipar se upoznaje i za stolom
Naravno, Kipar nismo samo obilazili.
Mi smo ga i ozbiljno degustirali.
Probali smo halumi, najpoznatiji kiparski sir, koji može da se jede hladan, pečen ili pržen. Zbog svoje čvrste strukture ne rastapa se lako, pa je posebno dobar sa roštilja — spolja zapečen, iznutra mekan i slan. Na Kipru se služi uz doručak, u sendvičima, kao deo mezea, uz lubenicu ili uz tradicionalni hleb i masline.
A onda je stigao i kleftiko.
Jagnjetina koja se dugo i polako peče, sve dok meso ne postane toliko mekano da se gotovo samo odvaja od kosti. Kleftiko je jedno od jela koje se redovno izdvaja kao kiparski specijalitet.
To nije jelo koje se pojede na brzinu između dva izleta.
Kleftiko zahteva da sednete, usporite, naručite nešto za piće i prihvatite da će ručak trajati koliko treba.
Dakle — jelo potpuno usklađeno sa mojom životnom filozofijom.
Možda sam zaboravila nazive restorana, ali halumi i kleftiko nisam.
Očigledno je da hedonističko pamćenje ima veoma jasne prioritete. 🤣
Nikozija – granica usred obične šetnje
Nikozija je na mene ostavila sasvim drugačiji utisak od letovališta i planinskih sela.
Šetate gradom, gledate prodavnice, izloge, ljude i ulice, a onda se pred vama pojave kontrolni punkt, oznake, barijere i granica.
Odjednom putovanje prestane da bude samo bezbrižno i lepo.
Prelaz u ulici Ledra otvoren je 2008. godine i predstavlja jedan od prelaza preko tampon-zone Ujedinjenih nacija koja prolazi kroz Kipar.
Sećam se tog neobičnog osećaja: na nekoliko koraka od sasvim običnog gradskog života nalazi se vidljiv trag složene i još uvek žive istorije ostrva.
Putovanja nas ponekad opuste, a ponekad zaustave i nateraju da o mestu razmišljamo mnogo dublje.
Nikozija je za mene bila upravo takva.
Larnaka i preporuka koju Milanu nisam oprostila
U Larnaki smo posetili prelepu crkvu Svetog Lazara.
Kamena crkva nalazi se u centru grada, iznad groba svetitelja, i smatra se jednim od značajnih primera vizantijske arhitekture na Kipru. Podignuta je u 9. veku, za vreme vizantijskog cara Lava VI, a obnovljena tokom 17. veka.
Crkva je bila zaista vredna posete. Grad prijatan. Šetalište lepo. A onda smo ugledali more. Milane, kao sto znas, tu preporuku ti još nisam oprostila. 🤣
Posle tirkiznih plaža Aja Nape, Lande i Fig Tree Baya, moje oči su očigledno postale nepristojno razmažene. More u Larnaki meni je u tom trenutku izgledalo približno kao Dunav.
Dakle:
Crkva — da.
Istorija — da.
Šetnja — da.
Kupanje nakon Nissija — Milan i ja ćemo o tome još razgovarati. 🤣
Limasol – još jedno lice Kipra
Obišli smo i Limasol, veći, življi i urbaniji od mesta koja smo do tada videli.
Limasol nije ostavio isti utisak kao Aja Napa niti istu tišinu kao Lania. Bio je to grad luke, starih ulica, restorana, svakodnevnog života i istorije.
Srednjovekovni zamak nalazi se u srcu starog grada, nedaleko od stare luke. Prema predanju, upravo se tu Ričard Lavlje Srce 1191. godine venčao sa Berengarijom od Navare i krunisao je za kraljicu Engleske.
Kipar nam je tako pokazao još jednu svoju stranu: posle plaža, sela, vina i crkava stigli smo u grad koji živi mnogo bržim ritmom.
Šta je ostalo posle devet godina?
Ne sećam se svakog puta kojim smo prošli.
Ne sećam se redosleda svih izleta, naziva svakog restorana ni svega što nam je vodič ispričao. Ali pamtim boju mora. Pamtim crvenu haljinu ispod palme, veliku torbu za plažu i osećaj da leto u septembru još nema nameru da se završi.
Pamtim pirate, papagaja i skakanje sa broda.
Pamtim ružičastu haljinu u kamenim ulicama Lanie, miris vina i ukus Komandarije.
Pamtim halumi i kleftiko.
Pamtim malu crkvu sakrivenu među brdima Troodosa i trenutak kada smo se u Nikoziji našli pred granicom usred grada.
I pamtim Larnaku.
Neke uspomene su jednostavno jače od vremena. 🤣
Možda ovaj tekst nije čekao devet godina zato što nisam znala dovoljno o Kipru.
Možda je čekao da shvatim da ne moram da znam sve.
Milan može da vam ispriča Kipar do najsitnijeg istorijskog detalja.
A ja mogu da vam ispričam kako je Kipar izgledao, mirisao i imao ukus iz ugla jedne hedonistkinje.
I mislim da su nam potrebne obe priče.
A sada mi recite: da li ste nekada letovali u drugoj polovini septembra i gde biste najradije produžili leto — na Kipru, Rodosu ili Kritu?
Bojana hedonista 