Često kažem suprugu:
„Hajde da obiđemo nešto iz mog vremena… ili barem iz vremena moje duše.“
Upravo takav osećaj imala sam dok sam obilazila Muzej Henrika Ibsena u Grimstadu i nešto ranije njegovu lekovitu baštu – Ibsens urtehage.
Ibsenov muzej u Grimstadu otvoren je 6. juna 1916. godine, na dan kada je grad slavio svoj stoti rođendan. Ideja nije potekla od jednog čoveka, već od grupe građana koji su još 1909. osnovali Ibsenov komitet, prikupljali novac i borili se da sačuvaju kuću stare apoteke. Zgradu su kupili 1914. godine i poklonili je Grimstadu, verujući da mesto na kojem je apotekarski pomoćnik počeo da postaje pisac pripada ne samo njihovom gradu već i svetskoj kulturnoj baštini.
Dok sam stajala među starim drvenim fiokama, apotekarskim vagama, keramičkim posudama i staklenim bočicama, ponovo sam osetila da je to moj svet.
Farmacija iz vremena kada se mnogo toga izrađivalo ručno. Kada je bila spoj biljaka, znanja, preciznosti, strpljenja i radoznalosti.
Kada je, čini mi se, imala više duše.
Ali kako je jedan od najvećih norveških pisaca uopšte dospeo u malu apoteku u Grimstadu?
Henrik Ibsen rođen je 1828. godine u Skienu, u uglednoj trgovačkoj porodici. Njegov otac Knud bio je imućan trgovac, ali je porodica izgubila nekadašnju ekonomsku sigurnost dok je Henrik još bio dete. Umesto da nastavi školovanje putem koji se očekivao od mladića njegovog porekla, morao je rano da pronađe zanimanje od kojeg će moći da se izdržava.
Tako je sa samo 15 godina, krajem 1843. ili početkom 1844, stigao u Grimstad da radi kao apotekarski šegrt kod apotekara Jensa Arupa Reimanna.
Prema priči koju čuva Ibsenov muzej, doputovao je teretnim brodom zanimljivog imena „Lykkens Prøve“ – „Iskušenje sreće“. Na sebi je imao odeću sa konfirmacije, a kao prtljag nosio je sanduk pun knjiga.
Originalne naočare i mali susret sa Ibsenom
Među predmetima koje sam fotografisala nalaze se i Ibsenove originalne naočare. Vodič nam je ispričao da su ih muzeju ustupili njegovi rođaci.
Tako mali i svakodnevan predmet, a ipak poseban osećaj: gledati naočare kroz koje je svet posmatrao čovek koji će kasnije tako precizno pisati o ljudskim karakterima, tajnama, slobodi, moralu i odgovornosti.
Sam muzej otvoren je još 1916. godine, samo deset godina nakon Ibsenove smrti, i smatra se najstarijim muzejom te vrste u Norveškoj. Nalazi se upravo u zgradi stare apoteke u kojoj je radio i napisao svoje prvo dramsko delo.
Gotovo da ne postoji lepši početak jedne književne priče: petnaestogodišnji dečak napušta porodicu, stiže brodom u mali primorski grad i sa sobom donosi knjige, ne sluteći da će upravo tu početi da postaje pisac.
Život apotekarskog šegrta
Život u apoteci nije bio romantičan.
Ibsen je radio mnogo, dobijao sve veću odgovornost i morao da ustaje i tokom noći kada bi nekome bio potreban lek. Iako u jednom pismu nije pokazivao naročitu ljubav prema farmaciji, stekao je ozbiljno znanje iz tog zanata. Nedeljom je šetao brdima oko Grimstada, čitao, crtao i slikao, a kuća apotekara bila je ukrašena njegovim radovima.
Dok sam gledala izlizane radne površine, vagu i bezbroj pažljivo obeleženih fioka, pomislila sam koliko se farmacija od tada promenila.
U tim prostorijama lekovi nisu samo izdavani. Tu su se merile sirovine, pravile pilule i mešali preparati. Znanje se prenosilo rukama, mirisima, biljkama i iskustvom.
Možda sam se zato tamo osetila tako neobično blisko nečemu što je postojalo mnogo pre mene.
Priča koja me je rastužila
Ibsenove godine u Grimstadu nisu bile samo romantična priča o mladom šegrtu koji noću čita i piše.
Godine 1846, kada je imao 18 godina, dobio je sina sa Else Sophie Jensdatter Birkedalen, služavkom iz apotekarske kuće koja je bila deset godina starija od njega. Dečak je rođen 9. oktobra i dobio je ime Hans Jacob Hendrichsen Birkedalen. Ibsen je priznao očinstvo i plaćao izdržavanje sve dok Hans Jacob nije napunio 14 godina, ali prema podacima Ibsenovog muzeja sa sinom nije održavao kontakt.
Moram priznati da me je taj deo priče rastužio.
Lako je među starim knjigama, svećama i apotekarskim bočicama romantizovati mladog Ibsena. Ali iza njegove priče ostali su žena i dete, dok je on otišao putem koji će ga kasnije učiniti slavnim.
Možemo da razumemo da je bio veoma mlad, siromašan i bez sigurnog položaja. Ipak, razumevanje okolnosti ne briše činjenicu da je dete odraslo bez odnosa sa ocem.
U muzeju je Else Sophie predstavljena crvenom siluetom. Nije to njen autentičan portret, već snažan muzejski prikaz žene koja je dugo ostajala u senci priče o velikom piscu.
Upravo zato mi je taj deo postavke bio toliko upečatljiv.
Ne upoznajemo samo genija, već i čoveka – talentovanog, ambicioznog, buntovnog, ali nesavršenog i protivrečnog.
Mesto na kojem je rođen pisac
Početkom 1847. Ibsen je položio stručni ispit kod okružnog lekara u Arendalu i postao plaćeni apotekarski pomoćnik kod novog vlasnika, Larsa Nielsena. Apoteka je tada preseljena u kuću u kojoj se danas nalazi Ibsenov muzej.
Upravo tu je mladi Ibsen, uz posao, privatno učio kako bi se pripremio za dalje školovanje. Čitajući Salustija i Ciceronove govore, upoznao je priču o rimskom političaru i pobunjeniku Katilini.
Tako je tokom zime 1848–1849. nastala njegova prva drama, „Catilina“ – priča o pobuni, ambiciji, krivici, ljubavi i čoveku rastrzanom između velikih ideala i sopstvenih slabosti. Delo je objavljeno 12. aprila 1850. godine, u tri čina, pod pseudonimom Brynjolf Bjarme.
Dok sam gledala sto, papir, pero i svetlost sveće u maloj dežurnoj sobi, pokušavala sam da zamislim mladog apotekarskog pomoćnika koji je, nakon dugog radnog dana, ovde stvarao svoj prvi književni svet. U toj skromnoj prostoriji farmacija je polako ustupala mesto njegovom pravom pozivu – pisanju.
U muzejskoj vitrini videla sam jedan od retkih originalnih primeraka prvog izdanja, kako nam je objasnila vodičica.
Posmatrala sam požutele stranice i pokušavala da zamislim mladog apotekarskog pomoćnika kako, posle rada i noćnih dežurstava, seda za sto i ulazi u neki sasvim drugi svet.
Na tom mestu farmacija nije bila kraj njegove priče.
Bila je prostor u kojem je počela da se rađa književnost.
U Grimstad je došao da nauči zanimanje.
Iz Grimstada je otišao kao pisac.
Ibsenova bašta i koreni nekadašnje farmacije
Nekoliko dana pre posete muzeju obišla sam i Ibsens urtehage, lekovitu baštu koja se nalazi u predivnom parku Dømmesmoen.
U njoj rastu vrste biljaka koje su se koristile u medicini sredinom 19. veka – iste vrste sa kojima je Ibsen mogao da se susretne dok je radio u apoteci u Grimstadu. Biljke su raspoređene prema tegobama za koje su se nekada koristile: za kožu, želudac, creva, pluća, srce, bubrege, bolove, grčeve i druge probleme.
Dok sam hodala između njih, čitala latinske nazive i prisećala se šta je farmacija nekada bila, ponovo sam se setila zašto sam je nekada toliko volela.
Bila je to preciznost radoznalosti.
Znanje koje je počinjalo u prirodi. Posmatranjem, proučavanjem, merenjem i stvaranjem.
Bilo je duše u farmaciji.
I upravo zbog toga su se za mene muzej i bašta spojili u jednu priču: u bašti sam videla odakle su lekovi nekada dolazili, a u staroj apoteci kako su nastajali.
Grimstad je bio tek početak. Ibsen je 1850. napustio Grimstad i otišao u Kristianiju, današnji Oslo, a već 1851. dobio je posao u pozorištu Ole Bulla u Bergenu. Tamo je stekao važno pozorišno iskustvo, bavio se pisanjem, scenografijom, kostimima i radom sa glumcima. U Bergenu je upoznao Suzannah Thoresen, sa kojom se venčao 1858. godine, a naredne godine dobili su sina Sigurda.
Kasnije je sa porodicom otišao u Rim, čime je počeo period od 27 godina provedenih uglavnom u Italiji i Nemačkoj. Upravo tokom tih godina došlo je do njegovog velikog umetničkog i međunarodnog proboja. U Norvešku se vratio 1891. godine.
Umro je u svom domu u Oslu 23. maja 1906. godine i sahranjen je u počasnom delu groblja Vår Frelsers gravlund. Iako je kasnije izrazio želju da ponovo poseti Grimstad, u grad svoje mladosti nikada se nije vratio.
U muzeju i bašti osetila sam nešto posebno…
On – apotekarski pomoćnik koji je postao pisac.
Ja – farmaceutkinja koja još uvek sanja da jednoga dana napiše svoju knjigu…
Možda zato ovo za mene nije bio samo još jedan obilazak muzeja.
Bio je to povratak farmaciji kakvu sam nekada volela. Susret sa starim predmetima, knjigama i prostorima koji kao da još uvek čuvaju tragove ljudi koji su u njima radili, sanjali i stvarali.
Bio je to mali susret sa vremenom moje duše.
I podsetnik da nas zanimanje kojim započnemo život možda ne određuje zauvek.
Ponekad je ono samo mesto na kojem, gotovo neprimetno, počinje da se rađa ono što smo oduvek nosili u sebi.
Srdačno vaša Bojana hedonista.
Bojana hedonista 