Norveška je zemlja izgrađena na poverenju. To je nešto što me oduševljava. Često dok prolazim ulicama nailazim na rukavice, prsluke, jakne i slično, okačene na drvo ili na ogradu, ko je ima. To su stvari koje je neko izgubio a pronalazač ih okači kako bi vlasnik došao po svoje. Već godinu i po dana mi pažnju privlači žuti prsluk koji visi na ofingeru na drvetu i čeka, čeka vlasnika… Norvežani nemaju ograde ili retko i niske su 0,5m. Ispred kuća ćete naići na biciklove koji leže na travi, robot kosilice, patike ispred ulaznih vrata, električne roštilje, baštenske garniture i ostale ukrase i sve tako potpuno otvoreno i nikome ne pada na pamet da uzme tuđe. Norvežani retko zaključavaju vrata. Jednostavno ne boje se krađa. Iznenadila sam se kada sam srela komšiju koji se vratio iz šetnje i uzima ključ od kola iz poštanskog sandučeta. Rekoh ne bojite se da vam neko može ukrasti auto? NE, kaže zašto bi? Lepo je osećati se bezbedno! Ne misliti da li će vam neko ukrasti bicikl, auto, ući u kući koja je otključana dok ste na poslu itd. Na mnogim mestima imate sa kupiti kafu i uzmete vafle i samo stoji pored tegla da ubacite novac. Ne bi im palo na pamet da uzmu da ne plate. Ono što je tužno da se tome čudimo umesto da se to podrazumeva. Jednom su sproveli eksperiment sa novčanicima. Namerno su ostavljali novčanike sa nešto novca, karticama, slikama porodice u prevozima da vidi koji je nivo poverenja i koliko će novčanika biti vraćeno. Od 20 novčanika, 15 je vraćeno. Ono što čujem od kolega i komšija da nije svuda isto. Tamo gde ima previše stranaca, poverenje je manje. I razumem ih, jer i sami mnogo putuju i doživeli su dzeparoše ili jednostavno čuli pazi se u toj i toj zemlji. Ovde kao nacija medju njima, poverenje jeste veliko. Nadam se da ćemo svi mi koji smo došli ovde da živimo, učiti od njih i usvajati dobre navike.
𝘽𝙤𝙟𝙖𝙣𝙖'𝙨 𝙬𝙤𝙣𝙙𝙚𝙧𝙛𝙪𝙡 𝙬𝙤𝙧𝙡𝙙 