Norvežani su poznati po tome da drže odstojanje, vole privatnost i postoji simpatična situacija u norveškim prevozima zvana “ Norvežanin- ranac“. Uvek na mesto pored svog stave ranac da niko ne bi seo pored njih.🤣Čak mi je i simpatično jer kad se setim studentskih dana rado bih volela da sam mogla izbeći neke razgovore. 🤣Zato deluju hladno, ne brinu tuđu brigu. Bukvalno možete ići u vunenim čarapama i papučama, niko vas neće pogledati. Nemaju zavese da bi imali što više svetlosti u toku dana i ne gledaju drugima kroz prozor. Često mi se desi da se sunčam na terasi dok komšije kose travu i niko vas ne pogleda, milina. Ipak imam lepa iskustva sa njima. Posle samo mesec dana života u Norveškoj, koleginica me pozvala u šetnju.
Pricala mi je o predivnom Vannspeilet-u kraj fjorda a na samo 200 metara od apoteke, ali od zgrade bazena koja zaklanja plažu, nisam ni znala da je tu more! Tako da sam nam skuvala kafu i ponela termos i čokoladu Kvikk lunsj – njihova čokolada koju nose kao užinu dok šetaju. Pokazala mi je to magično mesto koje sada često posećujem, uživale smo u šetnji i razmenjivale iskustva. Uglavnom o našoj zemlji, o razlikama u svim sverama. Radoznalost je bila obostrana. A zatim sam nedavno srela komšiju tokom šetnje i pitao me da mi se pridruži. Rekoh, naravno! On je starosedelac pa sam tako iz prve ruke čula priče o tome kako je pored mora bila nekada fabrika margarina,pokazao mi izvor sa koga su nekada donosili vodu, morala sam da probam, nestvarno čista voda! I saznala sam da se oko Vannspeileta nalazi spomenik nesretno stradalom dečaku od samo 15 godina koji je iz Orkangera a preminuo je na Utøya – i tokom nemilog napada 22.Jula.2011. Snimljen je film a postoji i knjiga o tom napadu. Ove godine obeležava se 10 godina od tada. Neke priče su lepe, neke tužne, ali mi je bilo zadovoljstvo da čujem nešto zanimljivo od ljudi koji žive ovde.
𝘽𝙤𝙟𝙖𝙣𝙖'𝙨 𝙬𝙤𝙣𝙙𝙚𝙧𝙛𝙪𝙡 𝙬𝙤𝙧𝙡𝙙 