Septembar 2020. godina kada je ceo svet stao, kad se mnogi nisu usudili ili nisu mogli da putuju… Kao neko ko nikada ne odustaje i ne prihvate NE kao odgovor, tako sam i ovog puta odlučila da slušam svoje srce. A kada slušate svoje srce tada nema grešaka jer vas ono uvek odvede tamo gde duša želi, a nekada vam čak da i ektra bonus kao nagradu za hrabrost i neodustajanje.
Suprug i ja smo odlucili da putujemo i zagrlimo svoje najmilije. Naravno da nije bilo lako, zahtevalo je presedanja i čekanje satima. Iako sam strpljiva kao kisela voda kada se promućka, i ne volim da čekam Godoa, ovoga puta me je baš to čekanje odvelu u 2 glavna grada, u dve države i priuštilo mi najlepše uspomene… Jedan od tih gradova, prva stanica naseg presedanja je bio Amsterdam o kome sam vam već pisala.
A druga stanica bio je moj najveći san od detinjstva- Pariz! Nikada osim Spinalonge na Kritu, nisam dozivela toliko emocija i nisam toliko plakala. Ali dok sam na ostrvu leproznih plakala od tuge i empatije, u Parizu sam plakala od sreće i neverice, pogotovo kada sam ugledala njegovo velicanstvo Ajfelov toranj kako se ponosno uzdiže iznad Sene…
Pariz je dugo moja velika zelja, ali mnogo zelje i destinacije još cekaju svoje vreme da se ostvare, a neke želje vam se ostvare kada se najmanje nadate i baš tako je bilo tada sa tim šarmerom od Pariza… Suprug je bio 2 puta u Parizu jer je išao u internacionalnu školu u Holandiji i samim tim raspuste provodio po drugim državama kod drugara. Tako je posetio Pariz 2 puta i detaljno ga obišao što nam je bilo od pomoći. Saznali smo da imamo 7 sati čekanja izmedju leta Pariz-Beograd i odlučili smo da se upustimo u avanturu tur de Pariz, umesto da sedimo na aerodomu.
U Parizu su tada bila na snazi izuzteno stroga pravila i morale su se nositi maske i na otvorenom, dok smo mi u Norveškoj sve vreme išli bez maski, često nisu bile ni obavezne unutra u nasoj komuni. Nije bilo lako iz slobode, mnogo prirode i prostranstva odjednom šetati po gradu gde je sve toliko strogo. Sam ulazak u metro, tramvaje bio mi je šok! Nikada nisam bila u tako velikom gradu, niti sam navikla da su ljudi kao sardine u prevozu… To je za mene zaista najveća mana Pariza i najgori utisak je ta nepodnošljiva gužva u prevozu, zato ćemo sledeći put iznajmiti auto kako bi imali slobodu i konfor, ili moje novo omiljeno prevozno sredstvo za obilaženje gradova-električni skuteri.
Nasa prva stanica nakon izlasla iz metroa je bio Noterdam. Bilo je tuzno videti ga pod rekonstrukcijom nakon požara koji je delimično oštetio njegovu lepotu. Sve je kao san… Nastavili smo dalje preko mosta, uz Senu gde su moju pažnju privukli slikari i njihova dela, umetnost pokraj reke na putu ka Luvru.. U Parizu se lepota umetnosti samo preliva i nastavlja, dopunjuje se. Moje srce jos uvek pati jer nismo uspeli da odemo do Monmatra, za koji prema fotografijama već znam da bi bilo moje omiljeno mesto. Ulica sa kaldrmom, sa umetnicima koji i dalje u tom malom parčetu raja čuvaju od zaborava neko drugo vreme i način života, ali znam da se u Pariz vraćamo opet, jer sam doslovno samo otvorila poklopac šerpe i udahnula Pariz tek toliko da me opije i da se zaljubim, ali nisam ga degustirala…
S obzirom da smo imali samo par dragocenih sati, mozda je i dobro sto je zbog pandemije sve bilo zatvoreno pa je razočarenje bilo ublaženo jer nismo mogli da posetimo Luvr. Ali sam mogla da uzivam u arhitekturi grada, u šetnji i da budem zahvalna jer sam sasvim slučajno dobila Pariz na dan kao poklon.
U blizini Luvra popela sam se na Most Umetnosti (gde su Keri i Big iz serije Sex and the City, imali čuvenu scenu) koji stoji izmedju Luvra i Francuskog Instituta. Zatim smo prošli kroz dvorište Luvra i krenuli kroz park Tiljerije, masku sam skidala povremeno da mogu da dišem, ali čika policajac je rekao- Madam- maska. Nakon predivne šetnje kroz park, predivnih skulptura, nekoliko ljudi koji sede oko fontane, stigli smo do trga Konkord gde je veliki obelisk, gde počinje Avenija Jelisejska Polja – Champs-Elysees. Šetali smo do Trijumfalne kapije i usput bar na tren videli ostatke šarma Pariza koje je depresivno uništila pandemija, čuvenu Chanel prodavnicu, restorane sa nikada manje ljudi, a onda smo krenuli krupnim koracima praćenim ogromnim uzbudjenjem do Ajfelovog tornja o kome sam maštala još kao devojčica. Popeli smo se na plato Trokadero odakle smo gledali u Ajfeolov Toranj i Marsova polja (park oko tornja). Mene su preplavili emocije, toliko godina sam gledala njegovo veličanstvo na malim ekranima a zatim smo se konačno upoznali i zaljubili na prvi pogled. Nekolicina lokalaca pevala je i svirala ispred tornja što je još pojačalo moje emocije do suza… Suza radosnica što je moj san sasvim slučajno postao stvarnost. Bilo mi je teško da se pomirim sa činjenicom da nakon samo pola sata divljenja, moramo da krenemo nazad prema aerodromu…
Ne, neću vam pisati o nečemu što nisam videla jer je bilo neizvodljivo. Mnogo je još skrivenih mesta koje me čekaju da otkrijem, da im se divim, zaljubim. Ali ću večno biti zahvalna što mi se ostvario jedan od najvećih snova, pa makar to bilo na par sati. Ali tih par sati, ja i stari šarmer Pariz imaćemo zauvek. Jer sve je u životu do osećaja! A ja sam se tada osećala fenomenalno! Oh da! Vratićemo se opet da na miru sednemo u restoran, probamo francuske specijalitete, pijem vino i slušam muziku, divim se umetnicima, modi, parkovima, da upijem njegovu magiju onako kako to zaslužuje. Do tada, živim od tih slatkih trenutaka i prelistavam fotografije…
𝘽𝙤𝙟𝙖𝙣𝙖'𝙨 𝙬𝙤𝙣𝙙𝙚𝙧𝙛𝙪𝙡 𝙬𝙤𝙧𝙡𝙙 